Zašto treba da te više boli uvo

Krene kada smo skroz mali.

Jesi li rekla teti dobar dan? Ajde sad uzmi jedan zalogaj za mamu, a sad jedan za tatu. Daj pola čokolade bratu. Pomjeri kanticu sa plaže da može čiko da prođe. Nemoj da zviždiš u ulazu. Dijeli igračke sa drugom djecom. Moraš da se očešljaš, šta će reći učiteljica ako pođeš u školu tako čupava?

Razumijem, učimo djecu da budu pažljivi prema drugima, da budu empatični, da ne izrastu u sebične skotove. I to je okej. Vjerovatno ću sve ovo i ja govoriti svojoj djeci. Ali na koučingu vidim da negdje usput propustimo da naučimo djecu da ih malo bude baš briga za sve. Da se opuste i uživaju u sebi i postojanju. Da nekad ne moraju ništa. I da nisu drugi uvijek najbitniji.

Onda ta predivno vaspitana djeca izrastu u predivno vaspitane ljude koji brigu briže o drugima. Šta će drugi reći, kako se drugi osjećaju, šta drugi misle, da li je drugima dobro. Znam, jer sam i ja bila jedna od ovih savršeno vaspitanih ljudi.

Govorila sam „dobar dan“ komšinici sa sprata koja mi nikad nije uzvratila pozdrav. Pazila sam kada gosti dođu kod mene da oni piju kafu iz najljepše šoljice, puštala ih da puše u mom stanu iako ne to nikako ne volim, ćutala satima i slušala ih kako pričaju o svojim problemima iako me to opterećuje i iz mene isisava svu energiju. Klima u kancelariji je bila spuštena na prenisku temperaturu jer je koleginici tako odgovaralo. Išla sam u grad na mjesta koja organski ne mogu da smislim jer moja najbolja drugarica tamo ima nekog tipa koga se nada da će sresti. I pri tome, nikad nisam ni rekla gostima da ne puše u mom stanu, koleginici da mi je hladno ili drugarici da mi je predosadno. Ćutala sam da ne bih bila sebična, da bi se drugi osjećali dobro, da ne bi pomislili nešto loše, da se ne naljute…

Onda sam jednog dana riješila da je dosta. Neću da kažem teti „dobar dan“. Ne dam pola svoje čokolade nikome. I ima da zviždim u ulazu ako mi se zviždi! Ta ogromna briga o tome šta drugi misle i žele je postala toliko umarajuća.  Udovoljavajući drugima, propustila sam da udovoljim sebi. Radila sam ono što mi se ne radi, mislila sam ono što mi se ne misli i vodila sam računa da budem veoma, veoma fina.

Iz ove perspektive, voljela bih da sam više puta rekla što mislim jer ne mislim uvijek sve lijepo. Voljela bih da sam rekla “nosi se u tri lijepa peršuna i da ti peršun peršunov” onda kada su neki ljudi počeli da zloupotrebljavaju moje beskonačno povjerenje. Voljela bih da sam ofarbala pramen kose u rozo još prije, umjesto što sam se sjekirala što će reći komšiluk moje babe. Voljela bih da se nikad nikome nisam izvinjavala zato što sam vegetarijanka (“ne, izvinite, ja ne jedem meso, izvinite neću ni piletinu, izvinite, oprostite”). Voljela bih da mi nikad nije bilo neprijatno da uzmem kuglu sladoleda više, da tražim ljudima da mi vrate moj novac, da pjevam iako nemam sluha, da plešem iako imam dvije lijeve. Voljela bih da sam ranije naučila da prolazim pored komšinice koja mi se ne javlja kao pored smrdljivog sira.

I onda sam obećala sebi: sad će malo da me boli uvo za to šta drugi misle. Da, u početku mi je bilo teško i morala sam da se tjeram da manje mislim o tome šta drugi misle. A onda mi je laknulo. I ne, nisam postala samoživa i sebična osoba koja brine samo o svojim potrebama, ali sam naučila da nisam ni fontana u koju ubaciš novčić i ona ispuni želju.

Zašto i tebe treba da te boli uvo malo više?

Zato što si ti najbitnija osoba u tvom životu. Zato što većina ljudi ni ne primjećuje ogroman napor koji ulažeš u to da udovoljavaš. Zato što je potpuno nevažno šta drugi misle o tebi. Zato što drugi ne znaju šta ti hoćeš dok im ne kažeš šta hoćeš. Zato što kada te boli uvo, lakše dišeš i više se smiješ. Zato što će sve biti u najboljem redu ako bude malo po tvom i to je drugima uglavnom okej (a ako nije, treba da nauče da se nose sa tim). Zato što imaš pravo da se naljutiš, da opsuješ i da ne tolerišeš tuđe idiotluke. Zato što imaš pravo da neke stvari budu samo tvoje i ne moraš da ih dijeliš ni sa kim. Zato što nije tvoj problem to što se nekome ne sviđaš i nije ni dobro da se svima sviđaš. Zato što će ti biti neuporedivo udobnije u tvom životu kada te malo više bude bilo baš briga. Zato što manje ljudi gleda što ti radiš i čime se ti baviš nego što ti misliš. Zato što ćeš se osloboditi. Zato što vjeruješ sebi dovoljno da znaš da ćeš i dalje ostati divna osoba i da nećeš naprasno postati neprijatni i agresivni seronja ako riješiš da će malo da te boli uvo. Zato što je zabavnije kad te baš briga. Zato što propuštaš stvari jer si u grču šta će drugi reći. Zato što ionako nikad nećeš moći da ugodiš svima.

Zato što si na ovoj planeti samo jednom i zaslužuješ da zviždiš u ulazu.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

0 Komentara

Postavi komentar

Želiš da se pridružiš diskusiji?
Slobodno komentarisi!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *