Savjet koji većina ne voli da čuje

 

Ne volim da radim van kancelarije. Mislim, ko voli? Zamisli da si računovođa i da svaki put kada izađeš u restoran drugi ljudi očekuju od tebe da im pregledaš knjige i obračunaš plate. Ili da si vodoinstalater i kad pođeš kod nekoga u goste da se podrazumijeva da ćeš usput da pogledaš vodokotlić. Ovo jednostavno nekako nije okej.

Volim koučing i uživam dok radim. Sa najvećim zadovoljstvom primam klijente, vrlo ozbiljno shvatam stvari koje podijele sa mnom, svaki put posvetim mnogo energije da budem u potpunosti prisutna i da odaberem najbolju strategiju za osobu sa kojom radim. I toliko mi je lijepo kad radim, toliko sam iskreno srećna na svom poslu, da se sa pravim merakom potpuno predam svakom radnom danu. Isključim se i ne postoji ništa osim koučinga.

Ali ne volim da radim kad nisam na poslu. Razumijem da ljudi to ponekad ne shvataju, koučing im djeluje samo kao neko puko ćaskanje, pa bi tako proćaskali sa mnom o nečemu što ih trenutno tišti. I u redu, saslušam, drugarski je, ljudski je, ne zamjeram ništa.

I onda me pitaju šta mislim o tom njihovom problemu. I ja najčešće odgovorim da mi je teško da imam stav kada ne znam cijelu situaciju, da tu može biti svašta nešto u pitanju, da je rad na sebi malo kompleksniji posao od toga da ćaskamo u kafiću u 11 uveče ili na plaži ili u avionu ili gdje god da se trenutno nalazimo.

Ali znaš kakvi su ljudi, ne vole da ne dobiju nikakav odgovor. I onda nastave: „Pa evo, reci bilo što, ovako kako tebi sada djeluje, pa ne moraš ništa detaljno, čisto ukratko… Šta da radim po pitanju mog problema?“

Problem je što se ljudima odgovor ne svidi. Ako nisu došli po odgovor kod mene u kancelariju, fino izdvojili vrijeme i energiju i uložili trud, najčešće im se odgovor nikako ne svidi.

A odgovor je u većini situacija isti: preuzmi odgovornost za svoj život.

Oni koji dolaze kod mene na koučing i koji rade na sebi, ovo jako dobro znaju. Bili su spremni na to da preuzmu odgovornost za svoj život i zbog toga su i riješili da nešto urade po pitanju toga što su zapetljani. Već su shvatili da je grozno što ih je majka tukla kad su bili djeca i da im u braku nešto debelo ne štima i da ih partneri varaju i da je sistem nakrivo nasađen i da je svijet ponekad opasan i da su gojazni jer ih u pubertetu niko nije naučio koliko je važno brinuti o svom tijelu. Znaju da je puno drugih ljudi „krivo“ što su sad tako zapetljani. Ali su nekako uspjeli da shvate da nije odgovornost ni na mami ni na patnerima ni na sistemu ni na svijetu da im popravi život. Znaju da su sami odgovorni i spremni su da urade nešto po pitanju toga gdje su sada i gdje žele da stignu. Ovo je stvar vrijedna divljenja.

Ali kad me pitaju u kafiću u 11 uveče šta mislim o njihovom problemu, najčešće nisu spremni da čuju ovo. Treba im neko brzo rješenje. Treba im da im kažem: „Misli pozitivno i desiće se pozitivno“. Ili: „Vjeruj procesu života, univerzum ima plan za tebe“. Ili: „Ne postoji problem, samo izazov“. Ili tako neku besmislenu frazu koja ne znači ništa i od koje nema nikakve koristi.

Super je ako misliš pozitivno i vjeruješ životu i stvari posmatraš sa vedrije strane. To je stvarno lijepo, i bravo za tebe. Ali to je tako nedovoljno i nepotpuno! Naravno da u životu postoje problemi. (Reci nekome kome je dijete teško bolesno da to nije problem nego izazov.) I naravno da je potpuno suludo da uvijek i svuda i stalno misliš pozitivno. Ludim od ovoga, jer je destruktivno da stalno misliš pozitivno. Nekad moraš da provrtiš i negativni film. Ako te muž bije, nemaš posao i ne znaš gdje da odeš, koja ti je korist od toga što misliš pozitivno i vjeruješ univerzumu da ima plan za tebe? Dok ti ne napraviš plan za sebe i onda se potrudiš oko njega i radiš na njemu, džaba su ti sve afirmativne misli ovoga svijeta.

Nemoj da padaš na priče priučenih ljudi koji su pročitali 2 knjige samopomoći i sada znaju par jeftinih trikova koje prodaju. Neće se desiti pozitivno samo ako misliš pozitivno. Desiće se pozitivno onda kad smisliš šta hoćeš, pokušaš da provališ put kako da stigneš do tamo, preuzmeš odgovornost za sebe, okružiš se ljudima koji mogu da ti pomognu, istraješ kad je teško i spremiš se na puno učenja usput. I postojaće problemi. I padaće ti na pamet najgore moguće stvari. I to je u redu.

I zato ne volim da radim van kancelarije. Jer mislim da ljudi uglavnom ne vole da preuzmu odgovornost za svoj život, lakše nam je da su nam drugi krivi za sve, da imamo jako puno izgovora i da ostanemo velika djeca koja samo misle pozitivno.

Ali ako nekad poželiš da stvarno riješiš taj problem koji te tišti, da stvarno uradiš nešto po pitanju svog života, sjeti se: prva stvar koju treba da uradiš je da preuzmeš odgovornost za sebe. Ja nemam magični štapić i ne mogu da te naučim u 11 uveče poslije drugog vina kako da središ sve u svom životu. Ali jednom kad čvrsto odlučiš da ćeš od sada ti biti kapetan svog broda, tu foliranje prestaje, a magija počinje.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

0 Komentara

Postavi komentar

Želiš da se pridružiš diskusiji?
Slobodno komentarisi!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *