Ponedjeljak: napravite prostora za novo

U posljednjih osam godina sam promijenila čak devet stanova. O seljenjima i najboljim načinima da se spakuješ, raspakuješ, upakuješ i prepakuješ bih mogla da pišem zaseban blog. Svako seljenje bi išlo jednako. Prvo, razmišljam o tome kako će to ići brzo i lagano jer ja uopšte nemam toliko mnogo stvari. Onda počnem da pakujem ono što najmanje koristim. Onda shvatim da mi je to što malo koristim uzelo sve slobodne kofere. Onda krenem da obilazim supermarkete u potrazi za praznim kutijama. Onda počnem da pakujem ono što koristim malo više. Onda mi opet prifali kutija. Negdje ovdje se rasplačem jer me silne stvari potpuno preplave. Bacila bih sve a sve mi treba iako ga nikad ne koristim i više ne znam šta je bitno šta je nebitno. Onda se saberem, nabavim nove kutije, i pakujem. Čvrsto obećam sebi da ću u novom stanu da pažljivo pogledam sve stvari i pobacam viškove. Ali čim kutije uđu u novi prostor, stvarima brzo nađem mjesto i ne bacim ništa.

Ako nemate ovoliko staža u seljenju kao ja, možete da otvorite plakar u kome držite odjeću da biste shvatili o čemu pričam. Koliko odjeće niste nosili u posljednjih godinu dana više od jednom? Onda pođite do kuhinje. Kome stvarno treba 5 silikonskih špatulica? Kuvalo za jaja i električni nož za hleb?

Životi su nam pretrpani nepotrebnostima. Kreće iz domova, a onda se širi dalje. Koliko je nepotrebnih aplikacija u telefonu? Nevažnih fotografija? Koliko je suvišnih papira na radnim stolovima, sitnica u kolima, zaboravljenih pakovanja žvaka u starim torbama koje su izašle iz mode toliko davno da su zrele za muzej?

Meni to liči na sindrom hrčka. Kada naiđe na hranu, hrčak je gura duboko u obraze, i napravi skladište u sopstvenim ustima, onda tako debelih obraza trči nazad do svoje jazbine i izbaci napolje to što je sakupio. Ponekad, ako je hrčak otišao malo dalje od jazbine, hrana u obrazima stoji malo duže pa se natopi pljuvačkom, nabrekne unutra, i hrčak više ne može ni da je izbaci ni da je sažvaće. I naš mali tupavi sakupljač se uguši u sopstvenom pretrpavanju.

Raščišćavanje starih stvari, bacanje nepotrebnog i pravljenje prostora za novo je izvor neopisivog zadovoljstva. Uglavnom bježimo od toga ne zato što smo lijeni već zato što smo nostalgični, emotivni i pomalo uplašeni. Hoćemo li zaboraviti nešto što nam je nekad bilo bitno ako bacimo podsjetnike iz tog vremena? Šta ako nam nekad baš zatreba OVAKAV držač za salvete, a mi ga sad bacimo? Kako uopšte da znamo šta nam treba a šta ne?

  1. Dok se ne oslobodimo starog, nismo otvorili prostor za novo. Ovo važi za sve: Dok se ne oslobodimo starog partnera, nema prostora za novog. Dokle god imamo 15 ružnih džempera, nećemo kupovati nove jer ih već imamo 15, a tih 15 nećemo nositi jer su ružni. Vidite začarani krug?
  2. U redu je da zaboravite stvari koje su nekad bile važne. Znam da se moja prva simpatija zvala Kićo, ali njegovog pravog imena i prezimena ne bih mogla da se sjetim ni da mi život od toga zavisi. Ta informacija mi više nije važna i moj mozak je pustio da ona ode u zaborav. Besprekorni um je izveo samo-čišćenje. Vjerujte mi na riječ, ono što je važno nećete zaboraviti. Ne kažem da ne čuvate nikakve suvenire iz prošlosti, ali čuvajte one stvari koje vam pričinjavaju zadovoljstvo. Fotografije sa vjenčanja su za mene pravo zadovoljstvo i njima je mjesto u mom stanu. Ulaznica za Zoo vrt u Beogradu iz osmog osnovne je nevažna i mjesto joj je u smeću.
  3. Kad smo pretrpani, ne znamo šta nam je bitno. Često čujem roditelje koji kritikuju svoju djecu: “Imaju toliko igračaka da im više nijedna nije važna i sve samo bacaju i lome”. Ali onda vidim kako se ti isti roditelji prema svojim stvarima ophode bez ikakvog poštovanja, jer su pretrpani. Zatrpani u bezličnim gomilma ne možemo ni da vidimo šta nam je bitno a šta nije. Raščišćavanjem otkrivamo šta nam je stvarno vrijedno i onda se prema tome ophodimo sa poštovanjem i pažnjom.
  4. Ne, nećete se kajati. Još nikad nisam čula da mi je neko od klijenata rekao: “Jao, što mi je žao što sam prije pola godine bacila onu bižuteriju i baš mi nedostaje sušeno lišće sa Žabljaka”. To se jednostavno ne dešava. Onog trenutka kada prelomite i bacite nešto, tada prestajete da mislite o tome. Da, biće vam emotivno. I da, proći će veoma brzo i onda će postati potpuno nevažno. Što i jeste poenta: oslobodićete se.
  5. Nisu sve knjige dobre i vrijedne da budu na vašim policama. Cijelog života slušam kako je knjiga blago. I slažem se da jeste, obožavam knjige i sa zadovoljstvom im puštam da dominiraju mojom dnevnom sobom. Ali isto tako sam sa najvećim zadovoljstvom poklonila zbirku poezije nekog lika koji piše pjesme o ženskoj nevinosti na 20 strana, a tiraž knjige je ispod 200. Uz dužno poštovanje prema autoru, bilo mi je milije da mjesto ustupim Selimoviću. Prosto postoje loši pisci koji prave loše knjige. Hoćete li više poštovati svoj životni prostor ili njih?

Ovog ponedjeljka počnite od malih stvari koje su vam manje emotivne (odjeća, kuhinjski dodaci i slično) i budite nemilosrdni u čišćenju. Garantujem vam da ćete biti tonu lakši.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

0 Komentara

Postavi komentar

Želiš da se pridružiš diskusiji?
Slobodno komentarisi!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *