Kako mu ga reče!

Imala sam dvadeset godina, živjela sam u Beogradu i mislila sam da sam popila svu pamet ovoga svijeta. Bila je zima, negdje malo prije Nove godine, polu-rastopljeni snijeg, gužva u tramvajima i dugački redovi svuda, kao što to obično bude pred praznike. U jednom supermarketu (da ih ne reklamiram sad) je radila samo jedna kasa od moguće četiri, djevojka koja je radila je bila veoma ljubazna, ali su novi ljudi dolazili da plate većom brzinom nego što je ona stizala da kuca. Red je bio od kase do sektra mesa, ljudi su bili nerzovni i gunđali su. U jednom trenutku se pojavio drugi radnik, koji je u svoj toj gužvi uzeo da nešto gunđa kasirki. Što vraćaš kusur tako, što mi pomjeraš ovo, jesi li očistila ono, sve neko drobljenje, davljenje, zujanje, a ona pokušava da kuca i da se smješka, a onaj red je postao toliko dugačak da joj se obavio oko vrata i počeo je da je guši.

Transakcioni analitičari će reći da se u meni probudio takozvani spasilac, mada iz ovog ugla, mislim da sam samo bila veoma neprijatna. U svakom slučaju, u jednom trenutku sam se, na opšte zaprepašćenje svih, vrlo oštro (i ružno) obratila momku. „Sram te bilo, kako možeš da je smaraš tu, vidi koliki je red.“ On me je zblanuto pogledao i rekao mi: „Gospođice, molim Vas da se ne miješate“. U meni je nešto ključalo, valjda zato što je tu bila i publika, drugi nas gledaju, pa ne mogu sad tek tako da se povučem, bukvalno sam osjetila kako mi srce ubrzano lupa, bila sam naoštrena za borbu. „Šta da se ne miješam? Vidi koliki je red, a ti tu drobiš. Sjedi za drugu kasu i uzmi da kucaš, sram i stid da te bude, narod ovdje čeka a ti si uzeo da peglaš jadnu djevojku.“

Neko iza mene je rekao: „Uf, kako mu ga reče, svaka ti čast“. I bila sam tako ponosna na sebe. Sa velikom radošću sam prepričavala ovaj događaj mjesecima kasnije, kako sam super uspjela da izdominiram u jednom smrdljivom marketu nad jednim radnikom koji vjerovatno zarađuje jedva 250 eura. Baš sam faca.

Danas mi je jako neprijatno kad god se sjetim ovoga. Kakva je to uvrnuta slast koju sam osjećala dok sam gledala njega kako pred onih osamsto hiljada ljudi u onom redu tone? Jesam li bila u pravu što sam mislila da nije nimalo korisno da on njoj išta priča dok ona radi u tolikoj guživi – i dalje mislim da jesam. Ali je li postojao milion i jedan drugi način da reagujem – definitivno jeste!

Ljudi jako vole da prepričavaju svoje rasprave u kojima su izdominirali nad prodavačicama u supermarketu, majstorima, vozačima taxija, medicinskim sestrama, operaterima u call centrima, radnicima na šalteru… Kakva je to bizarna potreba da se iživljavamo nad ovim ljudima, a onda se tako šupački smješkamo onim skotovima koji su na nekim položajima. Što se nikad nisam izvrištala na onog jednog profesora koji me je konstantno provocirao zbog ijekavice? Što nisam legla na sirenu kada mi je parking blokiralo policijsko auto? Što nisam svašta rekla direktoru one jedne „mnogo važne kompanije“ jer je bio grub prema svojoj sekretarici?

I kakvo je to divljenje kada slušamo nekoga kako je bio odvratan? Znate koliko mi je ljudi reklo: „Jao, super, si mu rekla, ja nikad ne bih tako umjela, svaka ti čast“! Šta „svaka mi čast“, kad premotam film, vjerovatno je on nju samo muvao, pa nije umio bolje. Uostalom, nevažno je.

Prestanite da se dičite pričama u kojima ste ispali premudri i duhovito-cinični prema drugim ljudima. Nije ni smiješno ni zabavno kada svašta kažete nekome. Nema veze što ste u pravu, jednostavno se zaustavite na vrijeme, stvarno nema potrebe da budete siledžije prema bilo kome. Jedno je ono kada se borite za sebe. A drugo je kada se samo ponašate kao skot. Za ovim drugim zaista nema potrebe.

Ovog ponedjeljka vratite malo ljubaznosti i civilizovanosti. Nasmijte se. Nemojte da se divite drugima kad vam pričaju kako su bili „face“ prema kasirki, nemojte da kažete „kako joj ga reče“, nego se lijepo namrštite i pokažite da to nije okej. Sjetite se osnovnih pravila lijepog poštovanja, sve one stvari koje vas je mama učila čim ste naučili da pričate. Pokažite razumijevanja za to što ne može neko iz tehničke podrške da dođe da vam popravi ruter u roku od 7 minuta, što se nekome jako žurilo pa je zauzeo dva parking mjesta, što doktori u bolnicama rade za mizerne plate u očajnim uslovima, što je greškom na polici ostao puter kome je istekao rok trajanja, ili koja god već da je sitnica ili krupnica u pitanju oko koje biste u regularnim uslovima skočili za vrat sagovorniku. Nemojte, dišite, spustite loptu, znam da možete bolje od toga!

Ajde da svi zajedno ne damo da iživljavanje pobijedi nad ljubaznošću.

P.S. Ako ovaj tekst ikad dođe do momka koji je krajem 2010. godine radio u jednom supermarketu u Vojvode Stepe, hoću da zna da mu se javno izvinjavam. Iskreno, najiskrenije mi je žao.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

0 Komentara

Postavi komentar

Želiš da se pridružiš diskusiji?
Slobodno komentarisi!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *