,

Smijeh kad ništa nije smiješno

 

Prvi put sam išla da izjavim saučešće prije osamsto hiljada godina, sa majkom i babom. Umro je neki rođak, ne čak ni tako blizak, ja sam ga možda vidjela jednom ili dva puta u životu. Čovjek je bio veoma star i bila je to jedna od onih prirodnih stvari, nikakva tragedija ili velika drama. Prosto, dio života. Njih dvije su mi objasnile sve protokole i pravila, kupile smo cvijeće, ja sam postavila sva pitanja koja sam imala, strpljivo su odgovarale i na putu do tamo je djelovalo da sam spremna da izjavim saučešće prvi put u životu. U svojoj glavi sam se pripremila na to da će možda kovčeg biti otvoren, da će ljudi plakati, da treba da se rukujem sa svima, da se malo naklonim kad se primaknem pokojniku… Na sve sam bila spremna, osim na jedno – da će me uhvatiti smijeh.

Pred tim naletom treme i suočavanjem sa umiranjem, sva ozbiljna i prestravljena zbog ideje da ćemo i nas tri jednog dana ležati tako u nekim kovčezima, spremna da vidim prvo mrtvo tijelo u životu, što smo se više primicali meni je bilo sve smješnije i smješnije. A nije bilo smiješno, ali je istovremeno i bilo. Nisam to umjela da objasnim, sjećam se samo da je majka iza mene prijeteće i oštro prošaputala: „Prekini, udaviću te“. Srećom, sabrala sam se i dostojanstveno prošla cijelu proceduru.

Koliko god je smijeh važan kao izvor zabave, ima veliku funkciju u privlačenju partnera i jedostavno svi ga volimo, smijanje ima i svoju veoma ozbiljnu stranu. Otprilike ovako – pod određenim uslovima, manje-više bilo šta može da nas nasmije, ali to ne znači da je sve i što nas nasmije zaista smiješno. Nedavno sam čitala tekst o vojnicima koji su pedesetih godina prošlog vijeka dobrovoljno učestvovali u testiranjima atomskih bombi. Nalazili su se u posebnim skloništima i svaki put kada bi iznad njih pukla bomba, oni bi se smijali. Histerično.

Nekada, smijeh je odgovor na stres, nervozu, anksioznost, zbunjenost, stid i neprijatnost. Psihijatar Robert Provine, koji se bavio izučavanjem smijeha, zaključio je da 80% smijeha ne dolazi kao rekacija na šalu, već iz drugih razloga.

Ako humor i smijeh najčešće nisu posljedica zabave, šta možemo da naučimo iz smijeha kad ništa nije smiješno?

  1. Empatija – Imaj razumijevanja idući put kada vidiš nekoga da se smije u situaciji koja je potpuno neprimjerena. To je jasan pokazatelj da se unutra odvija unutrašnji konflikt, da je osoba pod stresom i da je smijeh vrsta ventila. Na koučingu posebno obraćam pažnju na to kako klijenti koriste humor i kada se smiju, ovo je često dragocjen indikator šta se dešava u emotivnom smislu.
  2. Bliskost – Ponekad se smijemo kad nam je veoma teško da ne bismo pokazali prave emocije. Pitaš nekoga kako je, a on se široko nasmije i kaže: „Danas me svi nerviraju, baš mi je nešto grozan dan“. Poruka koju čuješ je „nisam dobro“, ali neverbalna poruka kroz smijeh je „sve je okej“. Ponekad mi klijenti kroz osmijeh prepričavaju razvode, konflikte, bolesti, otkaze i slično. Ako se ne upecaš i ne počneš da se i ti smiješ, nego umjesto toga sa mnoooogo empatije kažeš: „Razumijem da ti je sada teško, ovo uopšte nije smiješno“, može se desiti da ostvariš malo dublju bliskost.
  3. Briga o sebi – Ako često hvataš sebe da podnosiš sve sa osmijehom i da puno stresnih i teških situacija okrećeš na humor, možda treba da razmisliš o tome kako brineš o sebi. Problem je što postoji široko rasprostranjeno uvjerenje da je dobro smijati se svojim problemima i drugi ljudi nam se dive kako kroz humor uspijevamo da ispričamo sve teške stvari koje nam se dešavaju. I naravno, određena doza humora u teškim situacijama ne može da škodi, ali uvijek i samo smijeh kao reakcija na sve teško što se dešava je znak da nisi u kontaktu sa svim svojim emocijama, da potiskuješ, imaš problem sa bliskošću i time da te drugi vide kao „ranjivog“ ili „slabog“. Zapanjićeš se koliko se nevjerovatno stvari poslože i iskristališu onda kada poradiš na tome da tvoje spoljašnje reakcije budu više u skladu sa onim što se dešava unutra.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Ako se desi najgore od najgoreg

 

Kad se tuširaš i napipaš čudnu kvržicu ispod pazuha i kroz glavu ti odmah proleti hiljade sličica o mučnim dijagnozama, o tome kako ćeš da oćelaviš, da se napatiš, možda i da umreš.

Kad se posvađate i zidovi odzvanjaju od vikanja i onda odjednom sve utihne, čuješ tišinu kako zuji i pomisliš kako ćete se rastati i kako više nikad nećeš naći nikoga ko bi mogao da te voli i preplavi te užas.

Kad treba da držiš prezentaciju i dlanovi ti se preznoje i u grlu ti zapinje i pomisliš ne samo da ćeš se obrukati nego će to neko sigurno snimiti telefonom i zakačiti na YouTube i postaćeš nova regionalna meta podsmijeha, milioni ljudi će vidjeti tvoju bruku i to će te zauvijek pratiti.

Kad te posao guši i tako žarko želiš da daš otkaz, dosta ti je svega, ali ti se onda javi onaj glas u glavi koji ti kaže da samo lud čovjek napušta stabilan posao u današnje vrijeme i da ćeš završiti ispod mosta, bez hrane, bez novca, bez ičega i da ćeš potpuno propasti.

Kad preispituješ sebe i svoje znanje, uprkos tome što imaš iza sebe obrazovanje i iskustvo, ali se ponekad osjećaš kao neki prevarant, kao da ne znaš šta radiš i onda razmišljaš kako će neko jednog dana otkriti da si uprkos svemu ipak neznalica i da će tvoja karijera biti zauvijek zapečaćena.

Kada zaboraviš ime sagovornika, peti put u pola sata i pomisliš da sigurno ludiš, to je to, dolaze po tebe Alchajmer i Parkinson ruku pod ruku iako imaš ispod 40, ili možda neka šizofrenija, psihoza, izgubićeš razum i poludjećeš.

Popularna psihologija i more savremene literature i online predavanja će ti reći da odagnaš te misli i da se fokusiraš na pozitivno. Da racionalizuješ, da objasniš sebi da vjerovatno nećeš umrijeti ili poludjeti i da te zajednica vjerovatno neće potpuno odbaciti i da gotovo sigurno nećeš skončati na ulici, bez igdje ikoga, odbačeno, tužno i propalo. Da dišeš duboko, pođeš na trčanje ili napraviš sebi tolu kupku. Ali ovo su naši normalni strahovi. Zbog čega bismo ih stalno maskirali racionalnim prepucavanjima sami sa sobom?  Slažem se, treba razviti dobar mehanizam za samo-utjehu (o tome sam pisala nedavno). Ali paralelno sa tim, veoma je zdravo da se mirno suočimo sa najtamnijim djelovima našeg uma, jer je i to važan dio ljudskog iskustva. Šta bi se desilo ako bismo nekad pustili najgorem od najgorih strahova da se odmota do kraja i posmatrali sve to, kao neki film?

Na koučingu često tražim od klijenata da premotaju taj film. I onda zajedno gledamo tu apokalipsu, to crnilo i čemer i jad od života koji klijenti osmisle za sebe. I slušajući jako puno tuđih priča o tome šta će se desiti ako se svi strahovi obistine, a istovremeno se suočavajući sa svojim strahovima, nedavno sam došla do par zaključaka.

Ako se desi najgore od najgoreg, život će ti se okrenuti naglavače. Ali sigurno nećeš biti skroz sam, uvijek će biti makar neko ko će makar nekako biti tu za tebe. Možda ćeš imati puno manje prijatelja, ali oni koji ostanu su pravi.

Želiš da radiš na sebi i da naučiš da upravljaš svojim emocijama, mislima i zadovoljstvom? Prijavi se na program “Mentalna higijena” koji počinje u oktobru i traje 3 mjeseca.

Ako se desi najgore od najgoreg, naučićeš o sebi više nego ikada do sad. Posmatraćeš sebe potpuno van svoje zone komfora, van svake ušuškanosti i to će ti dati novu bistrinu u razmišljanju. Bićeš u situaciji da moraš da se boriš i smislićeš neku skroz novu strategiju da organizuješ  svoj život.

Ako se desi najgore od najgoreg, sunce će sjutra opet izaći. Shvatićeš koliko je sve to što ti se dešava sićušno u odnosu na to koliko je život velik. Možda će ti postati jasno koliko je tvoje postojanje samo jedna mala iskra u ogromnom univerzumu i možda pronađeš olakšanje u tome da će za par godina sve ovo proći.

Ako se desi najgore od najgoreg, sigurno ćeš imati manje lijepih trenutaka. Ali kad se lijepi trenuci dese, umjećeš da uživaš u njima mnogo više i dublje nego ranije. Više ćeš cijeniti sitnice, pronalazićeš utjehu u malim stvarima.

Ako se desi najgore od najgoreg, moraćeš konačno da naučiš da se pobrineš za sebe. Manje ćeš se oslanjati na druge ljude da te podignu, naučićeš da crpiš snagu iznutra.

Ako se desi najgore od najgoreg, imaćeš mnogo dublje razumijevanje za druge ljude. Postaćeš empatičnija osoba.

Ako se desi najgore od najgoreg i kraj ti stvarno bude realno blizu, pospremićeš svoj život. Naučićeš da živiš sada i ovdje, a oko tebe će biti ljudi koji će ti pomoći. Shvatićeš da ionako nikad nije ni bilo garancije ni za šta.

Ako se desi najgore od najgoreg, vjerovatno ćeš uvidjeti da je i od tog tvog najgoreg postojalo nešto što je moglo da bude gore. Mozak će se smiriti, sve brige će morati da se završe sada kad su se ostvarile, naučićeš da odžaluješ, da se pozdraviš sa dosadašnjim životom i onda ćeš moći da odlučiš da li da od tog svog novog života napraviš nešto ili ne.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

 

,

Kad se gasi ljeto

 

Kao dijete, ljeta sam provodila sa babom i đedom u Baru. Divni i nježni, umjeli su da nas razmaze na sve one načine na koje samo baba i đed to mogu. Bilo je dozvoljeno da hodamo po travi bez obuće, da jedemo palačinke i za doručak i za večeru, da se kupamo u moru i pošto nam se prsti smežuraju, da spavamo do kasno… Đed me je učio da sadim bosiljak i peršun i prsti su mu mirisali na začine iz bašte. Baba je punila plastične flaše vodom i stavljala ih na sunce da se ugriju, pa nam je onda davala da se prskamo toplom, osunčanom vodom kad se vratimo sa plaže. Život ispod krošnje masline i vinove loze je bio lak, lijep i jednostavan.

I onda stigne posljednja nedjelja avgusta. Najmanje omiljena nedjelja u cijelom kalendaru. Roditelji dođu plavom Zastavom sa praznim torbama i koferima i pakuju nas da idemo kući. Majka nam priča kako će u Podgorici da nam bude super, ići ćemo u školu, kupiće nam nove knjige. Otac najavljuje provode vikendom. A mene nije briga za provode vikendom, jer sam ovamo imala provde svaki dan.

Kasnije su baba i đed prodali tu kuću u Baru, ja sam odavno prestala da ljetujem sa njima, tople mjesece sam provodila i putujući sa društvom i radeći i odmarajući i seleći se i svakako, ali više nikad nijedno ljeto nije bilo onako dobro kao kad me je ujutro budio miris babinih priganica i đedovo zalivanje bašte.

Jedino što je ostalo isto je posljednja nedjelja avgusta i to kako mi zapinje u grlu, kao koščica od ribe koju ne možeš da iskašlješ, kao kad te učiteljice prozove a ti ne znaš, kao kad je u novembru od kiše vazduh toliko mokar da ne možeš da udahneš. Ne volim je, bih da je prespavam, da premotam pa da bude septembar, da ne moram u glavi da ponovo gledam majku kako me pakuje i oca kako pali auto.

Danas sam odrasla, pa znam da je ta anksioznost koju osjećam jer se gasi ljeto potpuno bezrazložna. Imam lijepi život i čeka me divna jesen. Držaću treninge za mlade preduzetnike, pokrenuću nekoliko novih radionica, imam nove ideje za blog, vraćam se koučingu i klijentima. Ali posljednja nedjelja avgusta i dalje čuči u grlu i neće da mrdne odatle.

I zato sada radim ono što uvijek savjetujem mojim klijentima na koučingu da rade kad se pozdravljaju od nečega što im je bilo drago i kada ih uhvati ta neka bezrazložna sjeta – ne pokušavam da ugušim taj osjećaj, nego ga priznajem, sumiram, pozdravljam se i puštam ga da ode. Onaj dan kad sam na plaži u Antaliji vrištala od smijeha sa jednom Makedonkom i Poljakinjom. Ona noć u Opatiji kad sam sa mojim čovjekom pila najljepše vino na svijetu. Ono kad sam u Istanbulu gledala zalazak sunca i jela sendvič sa ribom. Ono kad smo kupili novi namještaj za dnevnu sobu. Onaj dan kad smo igrali karte na plaži i ja sam izgubila, ne čak ni za dlaku, nego ono baš skroz izgubila, ali mi je isto bilo prelijepo. Ono kad sam u Kolašinu držala trening za predstavnike više crnogorskih ministarstava pa sam uživala u tome da gledam kako odrasli nekad umiju da se zanesu u igri, kao djeca. Onaj kačamak na Durmitoru. Oni klijenti koji su toliko napredovali da smo ovog ljeta zaključili da više nema potrebe da dolaze kod mene na koučing. One radionice u Nikšiću gdje sam sa nezaposlenim ženama radila na njihovom osnaživanju i bilo mi je toliko lijepo sa tim vedrim odraslim djevojčicama da smo se sve rasplakale kad smo se rastajale. Ona šetnja Njegoševom ulicom u Beogradu dok je padala kiša.

Eto, pozdravljam se, puna zahvalnosti, a duboko u sebi stvarno znam da je ispred mene jesen ljepša nego ijedna do sad.

I ako i tebe posljednja nedjelja avgusta puni sjetom, pozivam te da se i ti sjetiš svega divnog što je bilo ovoga ljeta, da se zahvališ i da dozvoliš sebi da se osjetiš malo nostalgično. Jer nekad je najljekovitija stvar koju možeš da uradiš za sebe to da staneš, sumiraš i udahneš duboko prije nego što nastaviš dalje.

Kakvo je bilo tvoje ljeto?

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

Nemoj da ignorišeš hejtere

 

Čula sam prije par mjeseci priču o jednoj Djevojčici koja neće da radi fizičko jer je nekoliko drugih djevojčica zeza. Kad se radi kolut unaprijed, ona je nesigurna i ne umije da ga napravi baš najbolje.  I ta sitna smotanost je dovoljna da njen socijalni život u jednoj podgoričkoj osnovnoj školi bude ugrožen. Inače je u pitanju jedna predivna, pametna Djevojčica, koja je ronila suze velike kao okean kad su joj se drugi rugali. Ne pred njima, naravno, jer iako još nije stigla ni do puberteta, dovoljno je dugo na ovoj planeti da zna da kad plačeš pred hejterima, nekako ti bude još gore kasnije. Pred njima je bila kul. Ali je plakala čim je ušla u auto, zatvorila vrata i majka je pitala kako je bilo u školi. I onda je plakala još malo ujutro, kad je shvatila da će je ponovo sačekati sala za fizičko, kolut unaprijed i okrutne djevojčice.

Kad sam srela Djevojčicu, rekla sam joj da su oni samo hejteri i da su i sami nesigurni. “Ne obaziri se na njih, ignoriši ih” to je bio moj genijalni savjet. Kakav idiotluk, pa jesam li se toliko školovala da bih joj sada rekla tu najveću glupost u svemiru! Djevojčica mi je na to, naravno, rekla: „Lako je tebi da kažeš“. I imala je pravo! Mene niko ne tjera da se skinem u crne biciklističke i bijelu majicu i da pred 30 svojih vršnjaka radim kolut unaprijed. Kad malo razmislim, školski sistem je nekad tako okrutan i ponižavajuć, ali o tome ću možda u nekom drugom tekstu…

Svi imamo svoje nesigurnosti. Ne volimo da se skinemo u kupaći, užasavamo se javnih nastupa, ne  izlazimo iz kuće bez šminke, ne plešemo u kafiću, na prvom dejtu jedemo četvrtinu onoga što bismo realno pojeli, ne kažemo prvi “volim te”, ne tražimo broj telefona kad nam se neko sviđa, ne učimo strane jezike, ne razvijamo talente… Užasnuti šta će drugi reći, čučimo skvrčeni, sputavamo se i ne dozvoljavamo sebi nikakvu grešku. Jer ako malo pogriješiš, druge djevojčice se smiju, pa je onda bolje da ni ne pokušavaš.

Vjerovatno je broj hejtera proporcionalan broju nesigurnosti. Ponekad mi neko ostavi ružan i neprijatan komentar na tekst. Neko koga ja nikad okom nisam vidjela mi napiše: „Kakva je ovo glupost, ko ovo čita“. Ja ovamo tri dana smišljala temu, pa onda podijelila neku svoju ličnu priču sa svijetom, pa se potrudila da napišem i nešto pametno, da od silnog obrazovanja koje imam podijelim sa onima koji me prate neki koristan i primjenljiv savjet, pa crtala – i onda dobijem komentar pun podsmijeha. I naravno da mi nije svejedno.

Ali zašto nas ovo uopšte pogađa? Zbog čega ne možemo jednostavno da poslušamo najrazumniji savjet na svijetu – ne obaziri se i ignoriši ih? Djevojčica je u pravu. Ne može ona, ne mogu ja, i mislim da ne može niko. Svi mi imamo neku tačku u kojoj gubimo sposobnost da jednostavno ignorišemo negativne komentare. Za nekoga, ta tačka je kolut unaprijed. Za nekoga, pisanje bloga ili komentari na račun porodice ili nešto treće. Ali svi je imamo.

U srži ovoga čuči naša ranjivost. Onaj osjećaj da stojiš pred bataljonom snajperista, a ti si naoružana samo nožem za puter. Mislim da se tako osjeća Djevojčica kad pokušava da uradi kolut unaprijed dok je okrutni desetogodišnjaci nišane. I ja se ponekad tako osjećam, kad pišem o nečemu što je meni baš važno i lično, a neko mi onda napiše neko smeće od komentara, bez ikakvog argumenta, samo niz uvreda. Zbog toga moj “genijalni” savjet ne pali. Ne možeš da ignorišeš. Toliko si ranjiv, da je pokušaj ignorisanja toga jednak kao da pokušavaš da ignorišeš da ti neko radi operaciju grudnog koša naživo. Ne možeš, jer boli.

Razmišljala sam o Djevojčici puno. Istraživala sam, čitala knjige, pogledala par govora (Brene Brown je radila veliko istraživanje o međuljudskim vezama i ranjivosti, možeš da pogledaš govor ovdje, fantastičan je), analizirala situacije koje klijenti dijele sa mnom na koučingu. I pošto moj je moj originalni savjet toliko nefukncionalan, glup i besmislen, javno se izvinjavam Djevojčici. I evo, da se iskupim, došla sam do nekih zaključaka:

Najteži, najkomplikovaniji i najveći zadatak koji treba da savladaš je da prihvatiš hejtere. Iako su vrlo neprijatni, oni su zapravo izuzetno korisni. Hejteri su znak da ne radiš sve savršeno, a to je nešto naljudskije na svijetu. Vjerovatno te nikad neće radovati što ti se smiju dok radiš kolut, ali kad prihvatiš da postoji ta jedna gladna rulja koja jedva čeka da ih nahraniš svojim nesavršenstvom, bude ti lakše. Jer onda shvatiš da je problem u njihovoj gladi, a ne u tvom kolutu.

Najbolja stvar koju možeš da uradiš za sebe je da budeš autentična i ranjiva. Da ponekad rizikuješ. Nikad nećeš čuti “i ja tebe”, dok ti prva ne kažeš nekome da ga voliš. Nikad nećeš uspjeti da preboliš dok ne priznaš koliko je teško i kako se cijepaš iznuta. Nikad nećeš napraviti super blog dok se ne odvažiš da napišeš kako stvari izgledaju u tvom životu, čak iako to znači da pišeš o govnima ispred ulaznih vrata. I smijaće ti se. Ali ti ćeš iz svoje ranjivosti provaliti ko si i jednog dana ćeš pronaći mir sa tim da ne moraju svi da te vole, dokle god ti voliš sebe. Znaćeš da može da ti se ruga samo onaj ko se nikad nije usudio da i sam bude nesavršen i ranjiv. A vjeruj mi, to je jedan tako tužan život!

Znam da ovo sve ne znači ništa kad imaš deset godina i radiš fizičko u smrdljivoj sali neke tamo škole. Ali mislim da pokušavam da ti kažem ovo: iz toga što si plakala u tom autu dok te je majka zbunjeno gledala, može da nastane ili da polomiš svoje pravo ja, ili da prihvatiš da si takva kakva si i da napraviš nešto od toga. Nemoj da ih ignorišeš, jer znam da ne možeš. Ali eto, makar mi obećaj da ćeš za sebe izabrati ovo drugo.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Nervozna mlada

 

U sobi mojih roditelja stoji jedno veliko ogledalo. Tog dana sam zblanuto gledala sebe u bijeloj haljini u tom ogledalu i sa užasom sam konstatovala da izgledam grozno. To je bilo dva dana pred moje vjenčanje, pažljivo planiran događaj kome su se svi radovali. I ja sam se radovala. Uglavnom. Samo što ponekad nisam.

Mjeseci pred svadbu su bili čisti haos u mojoj glavi. Neprekidna žurka u kojoj se smjenjuju presrećne misli pune ljubavi za čovjeka za koga se udajem i horor misli. Uglavnom o tome kako ja to neću umjeti. Nisam nikad umjela sebi da odgovorim na pitanje šta je „to“, samo jedna blijeda ali zastrašujuća ideja da ja „to“ neću umjeti.

Uradila sam ono što rade svi ljudi kad imaju problem – pošla sam pravo na Google. Mislila sam da je još neko nekad u istoriji sigurno bio nervozan i anksiozan prije braka. Voljela bih da nisam, jer je prva rečenica koju sam pročitala bila „doubt means don’t” (“sumnja znači da ne treba da radiš to”). Nije mi imalo nikakvog smisla – zašto se ne bih udala za fantastičnog Duška? I ovo me je dodatno uznemirilo. Stvorilo mi je osjećaj da sa mnom nešto nije u redu, da ta moja snažna želja da provedem ostatak života sa čovjekom koga obožavam i istovremeni strah da “neću to umjeti” nisu baš normalni i da samo ja prolazim to.

Tek dan pred vjenčanje mi je priznao da je i on veoma nervozan. Noć pred svadbu smo oboje bili toliko uznemireni da nismo mogli da budemo kući i izašli smo u šetnju. Jeli smo kokice i pili Cedevitu, moj čovjek i ja, šetali smo kilometrima nošeni adrenalinom i provjeravali smo po hiljaditi put je li sve spremno za sjutra.

Mislila sam da će mi to biti najljepši dan u životu. Sve žene tako kažu, i ja sam to čekala.

Nije bio. Bilo je veoma lijepo, provela sam se super, proslava je počela oko 8 uveče, a ostali smo do 6 ujutro kad smo sa konfetama u kosi pošli u fast food restoran, onako u vjenčanici i odijelu, sa još par prijatelja.

Ali to mi nije bio najljepši dan u životu.

Najljepši dan u životu je došao dva dana kasnije, kada smo u kolima negdje oko granice sa Albanijom oboje bukvalno plakali od smijeha. Neko je rekao nešto i samo smo se nadovezivali i smijali i sve loše misli su bile otjerane. Slušali smo Noru Džouns, bili smo sami u autu, opušteni, i ja sam se osjećala toliko sigurno, toliko voljeno i toliko smisleno da mi je tada prvi put palo na pamet da ćemo mi to umjeti.

Znam da je i on znao, jer više nije bilo nikakve napetosti, nikakvog otpora, sve je među nama prirodno klizilo i sve je bilo onako kako  sam od samog početka i htjela da bude – spontano, lako i lijepo.

O anksioznosti pred brak se toliko rijetko priča, i svi osjećaju pritisak da moraju da budu presrećni. Sada znam da je ovo potpuno bizarno, nije normalno da osjećaš samo čistu sreću po cijeli dan, a znaš da donosiš jednu od najvažnijih odluka u životu i svašta nešto se mijenja. Mi smo živjeli zajedno prije braka, pa mi je opet bilo stresno. Ko god kaže da su zajednički život i brak isto, taj nije bio u braku. Nije isto. Ne umijem da objasnim šta se promijeni, ali se promijeni, i stvarno nije isto.

Ako se i ti trenutno nosiš sa vrteškom emocija oko planiranja svadbe, bih da znaš nekoliko stvari:

  1. Tvoj život će se promijeniti. Dobićeš toliko toga predivnog i velikog i vrijednog, i vjerovatno ste se i vjerili zato što među vama vlada ljubav i možete da zamislite da ćete biti dragi jedno drugom i kad budete imali po sedamdeset godina. Ali jedan dio tebe će postati dio tvoje prošlosti. Malo će ti se promijeniti osjećaj za to ko si ti, ko je tvoja porodica. Možda ćeš promijeniti prezime. Ljudi će te doživljavati malo drugačije. Nesvjesno, ponekad se upale mehanizmi tugovanja kada prolazimo ovakve promjene. Jedan dio tebe se raduje zbog novog života, drugi dio tebe se pozdravlja od starog i to je bolno. Važno je da ovo ne blokiraš i da pustiš sebe da odžališ zbog svega što u tvom životu više neće biti isto.
  2. Sama svadba je potpuno nevažna. Nebitno je ko je svirao, kakve su fotografije i je li bilo osam vrsta viskija. Znam da sad misliš da je važno, ali je to toliko suštinski nevažno. Voljela bih da se nikad nisam sjekirala oko repertoara ili boje buketa. Toliko puno energije ide u to da se napravi savršeno vjenčanje, da zaboravljamo da je to najsporednija stvar u braku.
  3. Reci nekome da te je strah. Potrudi se da taj neko bude neko ko te neće osuđivati i ko te neće uvjeravati da to što te je strah znači da treba da odustaneš. Nađi nekoga kome možeš da kažeš da se plašiš, a ko će ti na to reći: „Naravno da se plašiš, uz tebe sam i možemo da pričamo kad god hoćeš“. Zahvalna sam svima koji su meni ovo rekli pred moju svadbu, ova rečenica mi je bila najveći poklon.
  4. Tvoj partner će ostati ovakav kakav je sad i pošto izgovorite veliko „da“. Neće se naprasno pretvoriti u neko grozno čudovište i neće odjednom isplivati hiljadu i jedna mana koju je vješto krio. Ako ti je bilo dobro sa njim prije braka, to se neće promijeniti preko noći. Ali isto tako, ako očekuješ da će zbog braka on da se promijeni na bolje, razmisli možeš li da živiš sa tim da se to možda nikad neće desiti. Postoje crvene zastavice o kojima treba da vodiš računa – problemi sa alkoholom, kockom i drogom, bilo koji vid nasilja, ozbiljno nepovjerenje i pretjerana ljubomora. Ali ako pored sebe imaš čovjeka sa kojim dijeliš važne životne vrijednosti i imate slične ciljeve u životu, prilično sam sigurna da on neće odjednom postati monstrum.
  5. Kako god da se sada osjećaš, vjerovatno i druga strana prolazi kroz slične emocije. Vjeruj svom partneru dovoljno da možeš da pričaš sa njim otvoreno o tome kako si nervozna, zbunjena, srećna, anksiozna, zabrinuta, uzbuđena i sve to istovremeno. To je čovjek sa kim ćeš provesti ostatak svog života. On prvi treba da zna kad se ne osjećaš skroz okej. Kad podijelite taj teret, biće ti puno lakše.
  6. Ti treba da budeš na prvom mjestu. To je tvoje vjenčanje i važnije je šta ti hoćeš od toga šta hoće tvoja majka ili tvoja buduća svekrva. Saslušaj ljude oko sebe, uvaži sve argumente, ali to je na kraju tvoj dan. Mi smo napravili veliku koktel žurku koja je počela u 8 uveče. Ni moja ni Duškova porodica nisu bili oduševljeni, ali nama se to tako radilo. Imaš pravo da se izboriš oko stvari koje su tebi bitne. Uostalom, planiranje svadbe je lijepa prilika da u startu postaviš granice sa porodicama – koliko je tebi okej da vam se drugi miješaju u vaše odluke, a kada to prestaje da ti bude u redu.

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Jedna stvar za cijeli život

Ovog petka moja generacija slavi desetogodišnjicu mature. Ko je čitao ovaj tekst, zna da je ovo događaj koji od milošte zovem polumatursko. Gledam slike iz gimnazijskog dvorišta ovih dana, vidim neku sebe sa osamnaest godina u crvenim starkama i sa čudnom frizurom. To milo biće mi je i poznato i nepoznato. Ja, a više to nisam ja. Htjela sam danas da napišem tekst u čast toj djevojci sa slike koja je upravo pobjegla sa posljednjeg časa i leži na travi. Razmišljam o tome koliki sam put prevalila da bih od toga što sam bila tada postala ovo što sam danas. Krenula sam da pišem tekst koji bi se zvao nešto tipa „10 stvari koje bih voljela da sam znala sa osamnaest godina“. I u tom tekstu (koji vjerovatno nikad neće dočekati da ga završim), pod rednim brojem jedan je pisalo: „Ne brini, sve na kraju bude u redu“.

Htjela sam ovo da napišem jer se sjećam koliko sam brinula sa osamnaest godina. Šta ako me nijedan fakultet ne primi? Šta ako mi se svi na plaži budu smijali? Šta ako me majka uhvati sa cigarima? Šta ako budem potpuni promašaj u životu? Da li da studiram ovdje ili da idem? Šta ako budem nesposobna da zarađujem za sebe? Šta ako nikad ne pronađem nekoga sa kim ću poželjeti da provedem život? Šta ako svi drugi znaju šta hoće od života, samo ja ne? Šta ako razočaram roditelje?

Dok sam pisala, nekako sam odlutala još dalje, pa sam se sjetila da sam se brinula i sa petnaest i sa trinaest i sa osam. Teme su bile različite, ali osjećaj je uvijek isti. Šta ako?

I onda sam se osjetila prevarantski. Kao da lažem onu klinku od osamnaest iz školskog dvorišta. Pričam njoj da ne brine, a ja to i dalje radim. „Jeste, ali tada nije ništa bilo ozbiljno, a ovo sada je pravi život,“ odmah govorim sebi da opravdam to što brinem.

A brinem na razne teme. Šta ako se moj muž opet razboli? Šta ako ne budem mogla da imam dijete onda kad budem htjela da ga imam? Šta ako Smart Change propadne? Šta ako je ova kupovina novog stana bila loš potez? Šta ako smo potpuno uništili planetu Zemlju i svi se podavimo u plastici i smeću? Šta ako izbije rat? Šta ako jednog dana više ne budem imala o čemu da pišem?

Moje trenutne brige su mi realnije od onih starih samo zato što sam one prebrinula, a ove još nisam. Ali dok se zabrinutost dešava, jednako je mučno.

I zato umjesto „10 stvari koje bih voljela da sam znala sa osamnaest godina“, pišem ovaj tekst o jednoj jedinoj stvari koju bih voljela da sam znala sa šest i sa deset i sa osamnaest i preksinoć i koju se nadam da će znati i ona buduća ja od šezdesetčetiri godine i koju bih voljela da znaš i ti dok čitaš ovo, bez obzira na to gdje se sada nalaziš i šta će se dešavati u tvom životu.

Ne brini toliko. Život je veći nego što možeš da pojmiš, ali nikad nije veći od tebe. Ne postoji stvar iz koje ne možeš da izađeš nekako. Ne kažem da će uvijek biti po tvom, ali biće sve u redu. Biće okej na načine na koje trenutno ne možeš ni da naslutiš, otvoriće se neka vrata koja sada ni ne vidiš, uspijevaćeš da preboliš nezamislivo. Nauči da odvojiš bitno od nebitnog. Nauči da se iskeziš u lice svojim brigama i da im kažeš „pa šta“. Nauči da ne moraš da budeš savršena i da će se neka od tvojih briga nekad sigurno ostvariti. I da će i to biti u redu, jer ćeš isplivati. Nauči da te malo boli uvo (više o tome ovdje). Idi zamisli želju i duni u neki maslačak, kad si zadnji put to uradila? Pomazi nekog psa na ulici. Nemaš kontrolu, nauči da ti to bude okej. Praštaj malo lakše, iznad svega sebi (više o tome ovdje). Traži pomoć kad ti treba, vjeruj mi da najčešće postoji neko ko ti nekako može pomoći. Kaži „mrš“ kad treba i kome treba, to je ponekad nešto najbolje što možeš da uradiš za sebe. Nije sve tako ozbiljno, nije sve pitanje života i smrti. Pogriješi, zabrljaj, useri sve, pa se izvini i idi dalje. Život ima magične mehanizme da na kraju sve popegla. Ako te žulja, znači da i dalje rasteš i to je super.

Ne brini, jer je tvoja briga češće bila bezrazložna nego opravdana.

Ne brini, jer tvoja briga ne mijenja ništa.

Ne brini, jer na kraju uglavnom sve bude okej.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

3 načina da pojednostaviš život

Život je komplikovan. Ovdje nema „ali“, nema nekog zareza iza koga ide nešto mnogo lijepo, nema male utješne misli. Komplikovan je i tačka. Na jednoj maloj planeti u beskraju svemira jedrimo kroz kosmos, uvijek po istoj kružnici, ne znamo ni odakle smo došli ni gdje ćemo dalje, zbunjeni do ludila, pokušavamo da pronađemo nekakav smisao, da udahnemo poentu, da se izborimo za svoj komadić sreće, da ostavimo neki trag za sobom i da se nadamo da ćemo na kraju poći na neko ljepše mjesto, laki i mirni. Komplikovano je. Previše nas je, previše se toga dešava istovremeno. Zaljubljujemo se u pogrešne ljude, u dvoje ljudi istovremeno, ostavljamo neke druge ljude, pa nam nedostaju. Ne znamo koji je posao najbolji za nas, nekad nije dobar nijedan, nekad je dobar onaj koji je hiljadu kilometara daleko, a ne ide nam se baš tamo. Nekad se razbolimo, pa sve ostalo stane, samo ta želja da se što prije oporavimo i vratimo nazad u taj veliki haos. Nekad nismo voljeni. Ne pripadamo. Uhvati nas želja da iskočimo iz sopstvenog bića. Nekad su komplikovane lijepe stvari, oni koji imaju djecu kažu da je veoma komplikovano odgajati dijete, a ja iz iskustva znam kako nekad mogu da budu komplikovani brak ili prijateljstva.

Život je komplikovan. Ali u onim malim trenucima kada bi mogao da bude mnogo, mnogo jednostavniji, mi ga smo dodatno zakomplikujemo. Pojednostavljivanje je mala umjetnost za lijepši život. Ovog ponedjeljka, dijelim sa tobom moja tri načina da pojednostaviš život i živiš lakše i mirnije:

  1. Šta ti je stvarno važno u životu? Često komplikujemo svakodnevicu jer zaboravljamo da se odvojimo od onog što nam je suštinski nevažno. Rasplinemo se. Mislimo kako je važno da imamo osam vrsta sitnih kolača na proslavi. Mislimo kako je važno da ne odbijemo da pomognemo nekome. Mislimo kako je važno da na svim ispitima imamo sve desetke. Mislimo kako je važno da su nam knjige na policama savršeno složene i da nema prašine iza veš mašine. Mislimo kako je jako važno da nikad ne pogriješimo. I onda trošimo jako puno energije baveći se ovim stvarima, da ne stižemo da se bavimo onim što nam je bitno. A kada konačno dođemo do neprocjenjivih trenutaka sa porodicom, sa prijateljima, sa sobom, ne uživamo i nije nam lijepo jer nam nije ni do čega. I onda se nerviramo zbog toga, krivo nam je, nikako da se opustimo. Ako želiš da živiš jednostavnije, napiši 10 stvari koje su tebi najvažnije u životu i onda se trudi da 80% tvoje energije bude posvećeno tome. Ono što je nevažno, nauči da odbiješ od sebe. Možda ti je korisno da naučiš da kažeš “ne”, a o tome sam već pisala u ovom tekstu.
  2. Odvikni se od multitaskinga. Ne znam kada je ovo zlo postalo toliko cijenjeno, ali vjeruj mi na riječ da je multitasking izvor velike patnje. Kad radiš sve istovremeno, ne možeš da radiš ništa kvalitetno. Možda ti se čini da ovo nije tvoj problem, ali ako si ljudsko biće koje živi u 21. vijeku, garantujem ti da jeste. Pokušaj da u naredna 24h radiš samo jednu stvar u jednom trenutku. Nemoj da voziš i telefoniraš. Nemoj da kuvaš ručak i radiš domaći sa djetetom. Nemoj da ideš sa drugaricom na kafu pa da iskoristiš kad ste već tu da svratiš i do pošte. Radeći sve istovremeno, propuštaš da uživaš u životu sada i ovdje i osuđuješ sebe na stres i jurcanje. Nema potrebe za tim.
  3. Dozvoli nekome da ti priđe. Život je puno, puno jednostavniji kada ga dijelimo sa nekim. Kada se ne plašimo šta će drugi reći, ne vrtimo hiljadu potencijalnih negativnih mentalnih filmova, kada ne brinemo o najgorem mogućem scenariju. Život je jednostavniji kada pustiš sebi da zaplačeš pred drugima, kada pustiš drugima da ti priđu, kada se otvoriš i istreseš sve iz sebe pa onda neko drugi može da preuzme malo tvog tereta. Puno ljudi misli da moraju sve sami, da je važno da budu jaki i da će ih drugi sigurno nekako povrijediti. Isto tako, često ljudi nisu svjesni da ne dozvoljavaju drugima da im priđu. Oni iskreno žele čvrst odnos sa nekim (ovdje ne pričam samo o partnerskim odnosima, već i o prijateljstim i porodičnim), ali ne uviđaju da se ne ponašaju u skladu sa tim. Nesvjesno se samosabotiraju. Važno je da budeš fer prema sebi i da provjeriš da li se i tebi ovo dešava. Da li primjećuješ da u tvom odnosu sa drugim ljudima vlada neki obrazac, da ima nešto što je uvijek isto, uprkos tome što su ljudi različiti? Da li ti pada na pamet: “Pa ovo samo meni može da se desi”? Nekada su ljudi grozni i neko te je vjerovatno nekada povrijedio i sigurno imaš neko loše iskustvo. Ali ako je to postao obrazac, možda je vrijeme da preispitaš da li ti sebi nekako uskraćuješ pravo na bliskost.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

5 najvažnijih lekcija sa koučinga

Da bih uopšte mogla da se bavim koučingom, morala sam i sama da radim na sebi. Išla sam na koučinge kod drugih ljudi, na psihoterapiju, na dodatne edukacije, čitala sam, istraživala i usavršavala se. U odnosu na dan kada sam započela svoje putovanje, napredovala sam, osnažila se, porasla. Moj život nije prestao da bude izazovan samo zbog toga što sam naučila svašta, ali se ja sada nosim mnogo bolje sa životom onda kad prestane da bude smiješno i zabavno. Daleko sam od savršenstva u bilo kom pogledu, ali više ni ne pokušavam da budem savršena.

I jeste, sav taj rad na sebi je bio dragocjen, ali ako ću da budem do kraja iskrena, mislim da sam najviše naučila radeći sa ljudima. Ono kad neko dođe u moju kancelariju, dvije udobne fotelje, četiri zida i odnos povjerenja, pa mi ljudi pričaju, pa zajedno tražimo rješenje.

Moj posao je interesantan. Nekad bude toliko tužno, čujem priču koja je dirljiva i bolna i tako nekako ljudska. Nekad bude toliko smiješno da sve odzvanja od smijeha. Vjerujem u to da svako ko dolazi na koučing kod mene zaslužuje da dobije moju punu pažnju i energiju i zbog toga nikad ne zakazujem previše klijenta dnevno. Radimo onoliko koliko treba da ostvarimo neki cilj, i kada dođemo do rezultata, ohrabrim klijenta da više ne dolazi kod mene. Mislim da je to najljepša stvar koju osoba sa kojom radiš može da uradi za tebe – da ti pomogne da se osnažiš toliko da ti više ne treba. Ponekad se, nakon izvjesnog vremena, neko vrati. I uvijek su svi dobrodošli.

Znam da zvuči kao neki otrcani kliše, ali ja sam iskreno zahvalna svim tim ljudima koji su me u jednom trenutku pozvali i došli na koučing. Ko to nije prošao, ne za koliko hrabrosti treba za suočavanje sa sopstvenim životom na taj način. Treba da sjedneš i da nekome koga vidiš prvi put kažeš kako ti posao uopšte ne ide dobro, kako ti se ne ostaje u braku, kako se plašiš da počneš nešto novo, kako te je strah. Razumijem ovo toliko dobro i uvijek gajim najdublje poštovanje prema svima koji riješe da rade na sebi. I zahvalna sam, jer nema te škole koja bi ikad mogla da me nauči ono što sam naučila od mojih klijenata, to su stvari koje ne pišu u udžbenicima, ne izgovore ti ih na predavanjima, ne pripreme te za to.

Za mene, ovo je 5 najvažnijih lekcija koje sam ja naučila kroz svoj posao.

  1. Sve može da se nauči. Nema te vještine koju ne možeš da savladaš, tog znanja koje ne možeš da stekneš. To što nešto trenutno ne znaš nije nikakav razlog da nešto ne uradiš. Gledala sam preduzetnice od 50 godina koje su savladale marketing na društvenim mrežama. Prevodioce koji su naučili svašta o kriptovalutama. Ljude koji su pokretali svoje biznise a da nisu imali pojma odakle da krenu i šta treba da rade. I uložili su vrijeme i energiju i savladali su oblasti za koje se nikad nisu formalno školovali. Ako se fokusiraš, bukvalno sve možeš da naučiš. Ne treba ti ni talenat, ni natprosječni IQ ni brdo novca. Živimo u vremenu kada sve što želiš da znaš vjerovatno već postoji u nekoj formi besplatno dostupno na internetu. Nemoj nikad da koristiš “ali ja to ne znam, to su za mene španska sela” kao izgovor da ne uradiš nešto za sebe.
  2. Nemoj da se porediš, nikad ne znaš šta se dešava iza zatvorenih vrata. Svako ima svoju intimu, svoju slabost koju ne želi da pokaže, svoje strahove, svoje probleme. Ljudi u javnosti i ljudi iza zatvorenih vrata često nisu isti ljudi. Ne znaš koliko je bilo bračnih svađa kad gosti odu. Ne znaš za tuđe preljube, abortuse, propale biznise, mjesece kad nisu imali da plate račun za struju, odvratne roditelje koji su ih maltretirali, osjećaje nezadovoljstva i ispraženjenosti. Već sam pisala o tome u ovom tekstu i mislim da je ovo veoma važno za našu sreću i mentalno zdravlje. Vjeruj mi na riječ jer sam u poziciji da na koučingu često slušam najintimnije detalje iz života drugih ljudi – nemaš pojma šta je iza tuđih zatvorenih vrata! I iskreno, ne treba ni da te zanima. Šta je iza tvojih?
  3. Osim sebe, gotovo ništa drugo ne možeš da promijeniš. Kada sam počela sa svojim edukacijama, vidjela sam jako puno problema u drugim ljudima u svom okruženju. I onda sam početnički naivno htjela da promijenim njih. Uglavnom zato što je lakše živjeti u iluziji da možeš da mijenjaš druge nego da uzmeš i promijeniš sebe. Možeš da promijeniš odnos sa drugom osobom. Ali nikako ne možeš da promijeniš drugoga. Možeš da uradiš sve što je do tebe da napraviš za sebe dobre životne okolnosti. Ali ne možeš da utičeš na to kakve će ti život karte dodijeliti na kraju. Jedino nad čime imaš uticaj uvijek i svuda, u svakoj situaciji i u svakom kontekstu si ti. Ti biraš za sebe kako ćeš se postaviti, šta će ti biti u fokusu. U onoj otrcanoj metafori sa životom i limunom, biraš hoćeš li se zagrcnuti od kiselosti ili ćeš napraviti limunadu ili ćeš tražiti so i tekilu uz taj limun. Ali to zavisi samo od tebe.
  4. Kvalitet tvog života zavisi od toga koliko voliš sebe. Sve počinje od ljubavi prema sebi. Nemoj da pomiješaš ljubav prema sebi da sebičlukom i nekontrolisanim samo-ugađanjem. Kada sebe voliš, imaš kapacitet da doneseš odluku koja je najbolja za tebe iz ljubavi prema sebi, a ne odluku koja je u tom trenutku najprijatnija. Kad voliš sebe, nema tog partnera koga voliš više i bez koga ne možeš da živiš, nema te hrane kojoj ne možeš da odoliš, nema tih cigara koje ne možeš da ostaviš, nema te situacije iz koje nećeš uspjeti da se iščupaš. Kad voliš sebe, ne samobičuješ se, ne vrijeđaš se, ne ponašaš se samodestruktivno. Kada voliš sebe onda rasteš, dozvoljavaš sebi da pogriješiš, da budeš ono što jesi. Od toga koliko voliš sebe, zavisi kakav će ti biti život.
  5. Za sve postoji rješenje. U situaciji kada te je život polio ledenom vodom i opalio ti tri šamara, možda ti djeluje da rješenja nema. Ako trenutno prolaziš kroz brodolom, hoću da znaš da možeš da isplivaš. I koliko god da postane ružno, teško i nesagledivo, opet na kraju se sve nekako rješi. Ne kažem da je lako. Ne kažem da će sve ići onako kako ti sada želiš da ide. Ne kažem da će biti bezbolno. Ali ne postoji patnja koja je trajala zauvijek, ne postoji kišni oblak koji nikad više nije dao suncu da se probije. Proći će, smiriće se i naći ćeš svoj put. Na ovaj ili onaj način, na kraju se sve razriješi.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

Šta sve možeš kad si odrasla žena

 

Prozvala sam ga „polumatursko“ od milošte. A zapravo je jedna od onih proslava kada obilježavamo okrugli broj od kada smo maturirali. I skoro svi iz generacije sa kojima pričam o tome su veoma zabrinuti što godine prolaze. Žene naročito. Kažu da moraju za „polumatursko“ da svrate do mog muža Duška, koji je estetski hirurg, da ubrizgaju malo hijalurona, jer će sada da se sretnu ponovo sa svima. Kažu kako se sada samo priča o braku i djeci i kreditima za stan i to kažu kao da je to nešto loše i strašno. Kažu kako su nekad mogle da ostanu napolje do 3 ujutro i sjutradan se osjećale super, a sada im je sve poslije 11 uveče kasno. Kažu kako razmišljaju o životnim osiguranjima i penziji. Kažu kako godine prolaze i kako stare, i to kažu tužno, gotovo očajno, uplašeno.

Kažu: „Da mi je da se vratim u one godine“.

E da se ne vratim!

Nije mi bilo loše tada, naprotiv – bilo je predivno i pamtim toliko odličnih trenutaka. Pamtim ono kada je moje odjeljenje (tu je bilo 25 djevojaka i samo 2 momka) za jedan Osmi mart riješilo da se „časti“, pa smo kolektivno uzele slobodan dan. Poslije smo sve imale po sedam neopravdanih pa smo se danima umiljavale razrednoj da to nekako smanji malo. I onaj dan kad sam kupila prve štikle. Ono kada smo sve došle u školu sa crvenim karminom. Pamtim one silne proljećne praznike provedene sa društvom u babinom i đedovom stanu u Sutomoru. Pamtim đus-vodku u jednom presmiješnom kafiću.

Bilo mi je najiskrenije predivno. I nikad se ne bih vratila, ni u ludilu.

Jer sam odrasla žena i sada je život hiljadu puta bolji. Jeste, imam bore u uglovima očiju. I imam hiljadu i jednu odgovornost. Razmišljam o plaćanju računa i o kuvanju i o tome kako treba da zovnem majstora da popravi česmu u kupatilu. Imam osamsto stvari treba da završim, pa nekad tako zbrzam i počnem da ličim na svoju majku. Prošla sam ponešto, voljela sam, pa više nisam, pa opet jesam. Bilo je toliko super da sam mislila da ću moći da poletim i bilo je toliko teško da sam od muke i nesanice mislila da ću prepući. Selila sam se osamsto puta, iz stana u stan, iz grada u grad. Ali čovječe, kad sve saberem i oduzmem, koliko je sada život bolji!

Kad si odrasla žena, ne moraš nikome da polažeš račune. Ako ih nekome polažeš, to je isključivo zato što si ti to odabrala i znači da je tebi to okej. Kad si odrasla žena, ideš gdje hoćeš. Spavaš sa kim hoćeš i kad hoćeš i koliko hoćeš. Ili spavaš sama, raširena kao morska zvijezda preko ogromnog kreveta. Možeš da kažeš „ne“ i mogu svi oko tebe da dube na trepavicama, ti nećeš. Kad si odrasla žena, možeš konačno da napraviš dobar odnos sa majkom u kome ćeš uživati. Razumiješ je. Kad si odrasla žena, možeš da se zaposliš, pa da promijeniš posao, da pokreneš svoj biznis, pa da rasturiš. Kad si odrasla žena, prestaneš da čekaš princa na bijelom konju, ti nisi Pepeljuga, ne treba niko da te spasi. Možeš da nađeš sebi odraslog muškarca, više nema potrebe da biraš dječake. Kad si odrasla žena, baš te briga šta drugi misle o tebi. Ne izvodiš akrobacije da bi te drugi voljeli, boli te ćošak za to šta ko ima da kaže i ne pada ti na pamet da se dokazuješ. Kad si odrasla žena, umiješ da budeš snažna i ljubazna istovremeno. Možeš da izbaciš sise na Instagram, možeš da nosiš burku, može duga suknja, a može i kratka, može i sa brusom i bez brusa, možeš da živiš sama, možeš da ideš da živiš negdje drugo. Kad si odrasla žena, nema šta kome da objašnjavaš gdje hoćeš botoks, gdje hijaluron, a gdje silikon, hoćeš li bebu i koliko beba, to je tvoje tijelo. Ti biraš. Kad si odrasla žena, imaš malo uži krug prijatelja, ali znaš da su to prijateljstva koja se ne preispituju. Umiješ da daješ i umiješ da primaš. Kad si odrasla žena, znaš da možeš da podneseš šta god ti je život spremio. Nepobjediva si. Neuništiva. Isplivaćeš iz svakog brodoloma. Umiješ da se zaštitiš. Kad si odrasla žena, shvatiš da ćeš cijelog života morati još pomalo da rasteš i naučiš da uživaš u tome. Kad si odrasla žena, prestaneš da se vadiš na to da se stvari u tvom životu dešavaju zato što si blizanac u horoskopu, a retrogradni Jupiter ti je ušao u šesnaesto polje ili zato što si imala teško djetinjstvo ili zato što ličiš na babu po ocu ili zato što je bio rat kad si bila mala. Kad si odrasla žena, pošalješ prva poruku i ne igraš igrice. Znaš da si daleko od savršenstva i u miru si sa tim. Kad si odrasla žena plačeš iz mozga i smiješ se još jače i ne zanima te mnogo ko sluša. Udobno ti je samoj sa sobom, okej si, drugi su ti okej.

Ništa od ovoga ne mogu djevojčice, fali im toliko toga da bi ovo mogle.

Ne znam šta ću da obučem za „polumatursko“, vjerovatno neku haljinu u kojoj će mi biti udobno da igram. Ne treba mi da mi niko kaže da se nisam nimalo promijenila od svoje osamnaeste, znam da jesam, izgledam i osjećam se bolje nego tada. Onda ću da dođem kući, onda kad se meni bude dolazilo, leći ću pored mog čovjeka i biće mi sve u životu potaman, onako kako treba da bude.

Jer kada si odrasla žena, ne čekaš potaman okolnosti nego napraviš da ti bude potaman. I što bih se onda kog đavola vraćala?

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

Nesrećni od jurenja za srećom

 

Kad se probudiš ujutro i uzmeš svoj telefon i palcem premotavaš tuđe živote, post po post, story po story, hashtag po hashtag, dok plavo svjetlo sa ekrana umiva tvoje pospano lice, ispred tebe je gomila srećnih ljudi. Srećni prijatelji koji su pošli na put u Japan, da gledaju kako cvjetaju trešnje. Srećne mršave žene, u kupaćim kostimima, uskih strukića, isfenirane i našminkane izlaze iz vode. Srećni psi i još srećniji vlasnici koji se igraju sa njima. Srećne tetke i njihovi mali srećni anđeli, tek rođeni smežurani nosići se presijavaju od blica i hiljadu filtera. Ispred tebe je srećna ona žena koja je nekad bila djevojčica i išle ste zajedno u razred i niko nije htio da se druži sa njom jer je sve špijala učiteljici. Sada je gledaš kako u svojoj fensi kuhinji u Dablinu trudna pije čaj od algi i maslačka i čia sjemenki i sibirskih petunija. Hashtag životjelijep. Srećan je i onaj neki lik koga si jednom upoznala na plaži koji se upravo vjerio. Srećna diplomiranja, srećni rođendani, srećni mladenci, srećni izlasci, srećni ručkovi. Sve pršti od sreće.

I dok pospano gledaš te savršene guze i idealne veze i polu-osmijehe iz diskretno napućenih usana, može ti se desiti da pomisliš kako i tebe sreća čeka, samo treba da je stigneš, samo da diplomiraš, samo da smršaš još malo, samo da se preseliš, samo da nađeš nekog svog, samo da promijeniš posao. O, kako samo griješiš!

Vidim ovo svaki dan. U svijetu u kome je sreća postala imperativ i svaku drugu emociju ili stanje odbacujemo sa gnušanjem, lako nam je da se zbunimo i povjerujemo da nas sreća čeka ako samo malo brže potrčimo. Da nam još samo „malo za sriću triba“. I onda počnemo da jurimo sreću. A ovo je recept za erupciju nezadovoljstva, suprotno od onoga što želimo da postignemo

Prvo, iako to vjerovatno racionalno znaš, molim te da redovno podsjećaš sebe da postoji i priča iza plavog ekrana. Znam, slušam ih na koučingu svakodnevno. Iza plavog ekrana, ljudi se svađaju u Japanu ispred procvjetalog drveća trešnje, do suza se izvrijeđaju, jer ona neće da se javi njegovoj majci, jer njemu ništa ne valja, jer je njoj pisao bivši, jer on škrtari sa parama. I ona tetka malog anđela bi u stvarnom životu dala sve što može da ima svoje dijete jer se trideseta opasno nagla četrdesetoj, a nikoga na vidiku. I onaj srećni pas se iza plavog ekrana vjerovatno ukakio po sred dnevne sobe i donio gazdarici mrtvog goluba i njegove dlake su svuda po stanu i to više ne možeš nikad da pokupiš. I ona svadba na kojoj svi izgledaju tako srećno je posljedica dana i dana svađa i rasprava sa familijama oko toga da li će biti pečenja i hoće li se zvati očeva tetka iz Šavika, ali sve je to iza plavog ekrana i ti to ne vidiš. Vidiš samo sreću.

Ne kažem da svi ti ljudi nisu srećni. Ali nisu SAMO srećni, nego su svašta nešto istovremeno. Srećni i uplašeni, zbunjeni, usamljeni, tužni, ljuti, uznemireni, zaljubljeni, odljubljeni, neispavani, beznadežni, smoreni, povrijeđeni, rastavljeni, sastavljeni… Samo što ovo ostalo malo ko pokaže. Pokazujemo samo sreću. I zato nemoj da se porediš, jer vjeruj mi na riječ, ne znaš cijelu priču.

Drugo, sreća ne živi iza još jednog „samo da“. Ne postoji ništa što još treba da se desi pa će ti sreća doći. Jer ako kažeš „samo da dobijem ovaj posao pa ću biti srećna“, postoji velika šansa da ćeš ga dobiti i da ćeš onda reći „eto, još samo da mi plata poraste malo i biću srećna“ i tako ćeš prolongirati svoju jurnjavu za srećom. Neće ti nikada biti dosta. Tako smo napravljeni, uvijek hoćemo više. Možda ćeš biti zadovoljnija ako dobiješ povišicu. Biće ti sigurno drago. Možda ćeš moći da priuštiš sebi put u Njujork i to će te obradovati. Ali, molim te, nemoj da pobrkaš to sa srećom. Jer ako nisi bila srećna prije povišice, nećeš biti srećna ni poslije. Sreća nema veze sa parama, poslom, uspjehom, kvadraturom stana, snagom motora i diplomom sa Harvarda. Sigurno i ti poznaješ nekoga ko ima sve ovo, pa opet nije srećan.

Sreća dolazi iznutra, ne spolja. Sreća je kad znaš da ćeš ustajati koliko god puta te život baci. Sreća je kad radiš na sebi, kad rasteš i uživaš u procesu. Sreća je kada si u miru. Kad opraštaš sebi i drugima, kad učiš iz onoga što ti se dešava. Sreća je kad si zdrav, mentalno i fizički, i znaš da možeš svašta. Sreća je kad dozvoliš sebi da staneš, vidiš sadašnji trenutak i budeš okej sa sobom, bez obzira na to što sada nije sve savršeno, što imaš celulit i malu platu i živiš sa roditeljima. Sreća je i kada prihvatiš da ne možeš stalno da bude sreća, da imaš milion emocija, da su sve one okej.

Jurnjava za srećom nas pravi duboko nesrećnima. Kao živo blato – što se više batrgaš, sve dublje toneš. Zato se danas sjeti da prestaneš grčevito da je juriš, tako se samo udaljavaš od nje. Malo se prepusti, malo primijeti svijet oko sebe, malo pusti da te talas nosi. Sve je okej. Ko ti brani da budeš srećna već sada?

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.