,

Tri tačke: Život na autopilotu

U tri tačke, stvari koje su mi obilježile prethodnu sedmicu, ideje o kojima razmišljam i sitnice u kojima uživam.

  • Sarajevo – Prvi put sam ga posjetila prije dvije godine. Da sam znala šta propuštam, sigurno bih bila gost odavno. Prije par godina sam čula da za Berlin kažu da je “prljav ali seksi” (dirty but sexy). Dok sam ove nedjelje dana prolazila Titovom ulicom, pomislila sam kako taj opis mnogo bolje odgovara Sarajevu. Iako tu i tamo očukan i olupan, grad odiše jednom urbanošću i stilom. Ono najturističkije od grada je svakako lijepo, mada je to očekivano. Ali kad između zgrada van centra zađeš u uličice, tu za mene počinje pravi šmek. Mandarine u izlogu minijaturne prodavnice. Smiješni grafiti, tužni grafiti, lijepi grafiti, pametni grafiti… Oni đedovi koji igraju džinovski šah, i vole publiku, i vole da pobijede. Krompirići u jednom pabu pored Veterinarskog fakulteta. Vilsonovo šetalište. Ona neusiljena ljubaznost i toplina koju Sarajlije imaju. I smisao za humor, naravno. I ono kako mi nikad nije trebalo manje da u nekom gradu osjetim da sam kući.

Želiš da radiš na sebi i da naučiš da upravljaš svojim emocijama, mislima i zadovoljstvom? Prijavi se na program “Mentalna higijena” koji počinje u oktobru i traje 3 mjeseca.

  • Autopilot – Ove nedjelje pomalo preispitujem svoje navike. Par događaja ove sedmice me podsjetilo na to da ništa u životu ne treba uzimati zdravo za gotovo, i odjednom razmišljam intenzivnije i dublje o tome kako izgleda moj “autopilot”. Mislim na ono stanje uma u kome smo svi 80% vremena, kada rutinski obavljamo stvari, bez prevelikog ulaganja i preispitivanja. Autopilot je uglavnom zdrav – omogućava nam da ne rasipamo energiju, da pojednostavljujemo zadatke, da olakšavamo svakodnevicu. Ali, svaki mentalni program treba s vremena na vrijeme malo unaprijediti, pa tako i autopilot zaslužuje da se pretrese. Kada smo previše na autopilotu, svi dani se nekako sliju u jednu istu bezličnu masu i svi počnu da liče. Rutina, kolotečina, nezanimljivo smjenjivanje noći i dana u kome sve ide nekako istim tokom. Malo mijenjanje stvari osvježava misli, popravlja raspoloženje, podiže puls i tjera nas da budemo pristuniji u onome što radimo. Autopilot se mijenja tako što promijeniš najmanje sitnice. Pođi od kuće do posla nekim drugim putem. Prihvati nešto što najčešće odbijaš. Iznenadi nekoga. Probaj neku novu hranu. Probudi se pola sata ranije i pođi u šetnju. Kupi sebi neku sitnicu. Ne znam kako izgleda tvoja rutina i tvoj autopilot, ali ove sedmice pokušaj da svakog dana uradiš nešto malo drugačije nego do sad. I vidjećeš da će ti prijati…
  • Citat koji me (malo) istopio – “Deci poručujem neka ne hitaju časpre izići iz detinjstva, i neka njihove prve ljubavi budu takve da bi hi smeli poveriti i mami i razrednom starešini.” Desanka Maksimović

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Ako se desi najgore od najgoreg

 

Kad se tuširaš i napipaš čudnu kvržicu ispod pazuha i kroz glavu ti odmah proleti hiljade sličica o mučnim dijagnozama, o tome kako ćeš da oćelaviš, da se napatiš, možda i da umreš.

Kad se posvađate i zidovi odzvanjaju od vikanja i onda odjednom sve utihne, čuješ tišinu kako zuji i pomisliš kako ćete se rastati i kako više nikad nećeš naći nikoga ko bi mogao da te voli i preplavi te užas.

Kad treba da držiš prezentaciju i dlanovi ti se preznoje i u grlu ti zapinje i pomisliš ne samo da ćeš se obrukati nego će to neko sigurno snimiti telefonom i zakačiti na YouTube i postaćeš nova regionalna meta podsmijeha, milioni ljudi će vidjeti tvoju bruku i to će te zauvijek pratiti.

Kad te posao guši i tako žarko želiš da daš otkaz, dosta ti je svega, ali ti se onda javi onaj glas u glavi koji ti kaže da samo lud čovjek napušta stabilan posao u današnje vrijeme i da ćeš završiti ispod mosta, bez hrane, bez novca, bez ičega i da ćeš potpuno propasti.

Kad preispituješ sebe i svoje znanje, uprkos tome što imaš iza sebe obrazovanje i iskustvo, ali se ponekad osjećaš kao neki prevarant, kao da ne znaš šta radiš i onda razmišljaš kako će neko jednog dana otkriti da si uprkos svemu ipak neznalica i da će tvoja karijera biti zauvijek zapečaćena.

Kada zaboraviš ime sagovornika, peti put u pola sata i pomisliš da sigurno ludiš, to je to, dolaze po tebe Alchajmer i Parkinson ruku pod ruku iako imaš ispod 40, ili možda neka šizofrenija, psihoza, izgubićeš razum i poludjećeš.

Popularna psihologija i more savremene literature i online predavanja će ti reći da odagnaš te misli i da se fokusiraš na pozitivno. Da racionalizuješ, da objasniš sebi da vjerovatno nećeš umrijeti ili poludjeti i da te zajednica vjerovatno neće potpuno odbaciti i da gotovo sigurno nećeš skončati na ulici, bez igdje ikoga, odbačeno, tužno i propalo. Da dišeš duboko, pođeš na trčanje ili napraviš sebi tolu kupku. Ali ovo su naši normalni strahovi. Zbog čega bismo ih stalno maskirali racionalnim prepucavanjima sami sa sobom?  Slažem se, treba razviti dobar mehanizam za samo-utjehu (o tome sam pisala nedavno). Ali paralelno sa tim, veoma je zdravo da se mirno suočimo sa najtamnijim djelovima našeg uma, jer je i to važan dio ljudskog iskustva. Šta bi se desilo ako bismo nekad pustili najgorem od najgorih strahova da se odmota do kraja i posmatrali sve to, kao neki film?

Na koučingu često tražim od klijenata da premotaju taj film. I onda zajedno gledamo tu apokalipsu, to crnilo i čemer i jad od života koji klijenti osmisle za sebe. I slušajući jako puno tuđih priča o tome šta će se desiti ako se svi strahovi obistine, a istovremeno se suočavajući sa svojim strahovima, nedavno sam došla do par zaključaka.

Ako se desi najgore od najgoreg, život će ti se okrenuti naglavače. Ali sigurno nećeš biti skroz sam, uvijek će biti makar neko ko će makar nekako biti tu za tebe. Možda ćeš imati puno manje prijatelja, ali oni koji ostanu su pravi.

Želiš da radiš na sebi i da naučiš da upravljaš svojim emocijama, mislima i zadovoljstvom? Prijavi se na program “Mentalna higijena” koji počinje u oktobru i traje 3 mjeseca.

Ako se desi najgore od najgoreg, naučićeš o sebi više nego ikada do sad. Posmatraćeš sebe potpuno van svoje zone komfora, van svake ušuškanosti i to će ti dati novu bistrinu u razmišljanju. Bićeš u situaciji da moraš da se boriš i smislićeš neku skroz novu strategiju da organizuješ  svoj život.

Ako se desi najgore od najgoreg, sunce će sjutra opet izaći. Shvatićeš koliko je sve to što ti se dešava sićušno u odnosu na to koliko je život velik. Možda će ti postati jasno koliko je tvoje postojanje samo jedna mala iskra u ogromnom univerzumu i možda pronađeš olakšanje u tome da će za par godina sve ovo proći.

Ako se desi najgore od najgoreg, sigurno ćeš imati manje lijepih trenutaka. Ali kad se lijepi trenuci dese, umjećeš da uživaš u njima mnogo više i dublje nego ranije. Više ćeš cijeniti sitnice, pronalazićeš utjehu u malim stvarima.

Ako se desi najgore od najgoreg, moraćeš konačno da naučiš da se pobrineš za sebe. Manje ćeš se oslanjati na druge ljude da te podignu, naučićeš da crpiš snagu iznutra.

Ako se desi najgore od najgoreg, imaćeš mnogo dublje razumijevanje za druge ljude. Postaćeš empatičnija osoba.

Ako se desi najgore od najgoreg i kraj ti stvarno bude realno blizu, pospremićeš svoj život. Naučićeš da živiš sada i ovdje, a oko tebe će biti ljudi koji će ti pomoći. Shvatićeš da ionako nikad nije ni bilo garancije ni za šta.

Ako se desi najgore od najgoreg, vjerovatno ćeš uvidjeti da je i od tog tvog najgoreg postojalo nešto što je moglo da bude gore. Mozak će se smiriti, sve brige će morati da se završe sada kad su se ostvarile, naučićeš da odžaluješ, da se pozdraviš sa dosadašnjim životom i onda ćeš moći da odlučiš da li da od tog svog novog života napraviš nešto ili ne.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

 

,

Tri tačke: Misao na Jadranu

U tri tačke, stvari koje su mi obilježile prethodnu sedmicu, ideje o kojima razmišljam i sitnice u kojima uživam.

  • Crtanje – Jako važan dio mog bloga su crteži. Oni su višnjica na vrhu torte, moje malo slatko zadovoljstvo, način da moje unutrašnje dijete zajedno sa mnom učestvuje u mom poslu. Mrva igre u ozbiljnosti. Cijela ideja da sama ilustrujem svoje tekstove je nastala spontano, tokom jedne kafe sa Vukom (inače, Vuk je univerzum za sebe, on pravi raštan i pite od sira i ima svoj blog i YouTube kanal gdje recituje poeziju na latinskom). Do sada sam sve crteže radila preko jedne jednostavne aplikacije na mobilnom, nimalo sofisticirana tehnologija… A onda sam nedavno kupila grafičku tablu! Prava stvar, ono što koriste profesionalci. I sada učim da crtam u Photoshop-u, usavršavam se, napredujem. Očekujem da će crteži na blogu postepeno postajati složeniji, kvalitetniji i zanimljiviji. Da mi je neko prije samo dvije godine rekao da ću jednog dana pisati svoj blog i sama ga ilustrovati i učiti kako da budem profesionalnija u tome i da će blog biti posjećen i rado čitan od strane hiljada ljudi širom Balkana, ne bih vjerovala. Ali nekad je neophodno da pustimo to unutrašnje dijete da preuzme kontrolu nad našim „odraslim“ poslovima i da nađemo dobar balans između zrelosti i djetinjarija.
  • Iglice – Najukusniji dio jeseni u Crnoj Gori. Dok sam studirala u Beogradu, shvatila sam da u Srbiji uglavnom uopšte ne znaju šta su iglice, ne znam kakva je situacija sa ostalim zemljama regiona. Malo hrskavo braon voće sa oštrom, bockavom košticom (vjerovato su po tome i dobile ime). Jedna iglica je malo veća od prosječne višnje, tekstura je nasličnija jabuci, a ukus je veličanstven. Fotografiju možeš da vidiš na ovom linku. Mogu da ih jedem u tonama i da mi ne dosade. Sezona je počela, i sada je onaj najbolji dio godine: još uvijek je dovoljno toplo da možeš da se kupaš u moru i sunčaš, a istovremeno su iglice odjednom svuda. Ako ne znaš o čemu pričam, pravo je vrijeme da posjetiš Crnu Goru, kupiš kilo iglica, i pravac plaža!
  • Citat o kome razmišljam – “Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a – nisam tu. Na moru sam.” M. Antić

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

Kad tražiš utjehu?

U svoj svojoj ljepoti, veličanstvenosti i nevjerovatnosti, život umije potpuno da nas preplavi. Kreće se u talasima, smjenjuju se lako i teško, lijepo i ružno, prijatno i neprijatno. Kad je more mirno, stvarno je savršeno i tako je dobro biti živ. Dišeš lako, možeš da uživaš u trenutku, toplo je i ispunjava te neko jednostavno zadovoljstvo. Ali kad dođe talas, u grlu ti zapinje jedno klupko od koga brige pletu omču, pred spavanje se javi neka misao iz desevedest i osme koja zuji pored tvog uva kao najdosadniji komarac i ne da ti da spavaš, tjeskobno je, uporno je, dosadno je.

Talas je nekad stvarno velik. Mislim na ono kad treba da doneseš tešku odluku, kad neko ko ti je bio veoma drag umre, kad izgubiš prijatelja, kad se razvedeš, kad ostaneš bez posla, kad se razboliš… Ali najčešće je talas mnogo manji. Svakodnevne situacije u kojima se osjećaš neugodno i konfuzno. Ono kad treba da tražiš povišicu, kad ti djevojka koja ti se jako sviđa kaže da ima momka, kad se posvađaš sa nekim, kad ti neko ostavi grozan komentar na Instagramu, kad staneš na vagu pa vidiš da je broj veći nego što želiš, kad sanjaš nešto ružno, kad te boli zub, kad su te svi na poslu iznervirali, kad ti se samo leži u krevetu i plače, bez ikakvog očiglednog razloga.

Kad je talas velik, drugi ljudi to osjete pa najčešće imamo nekoga pored nas ko brine o nama. Ko nas tješi. Taj neko nas uhvati za ruku (bukvalno ili metaforički) i kaže nam da se isplačemo, pa onda baci neku foru da nas zasmije, pa plačemo i smijemo se istovremeno, pa nam taj neko pošalje poruku pred spavanje da provjeri jesmo li okej, pa zajedno sa nama po hiljadu puta prolazi kroz iste priče dok nam nekako ne bude bolje. Bodri nas, navija za nas, pomaže nam da zašijemo one djelove koji su se rašili po šavovima. Tješenje je ona divna magija u kojoj puštamo drugima da nam vidaju rane. Traži bliskost (ljepše te tješi tvoja najbolja drugarica od nepoznate bibliotekarke), traži ranjivost (moraš pred nekim da se ogoliš i da kažeš da ne možeš više i da je stvarno teško), traži slobodu (da budeš ono što jesi, da osjećaš što god osjećaš, da razmišljaš i o najbanalnijim glupostima).

Želiš da radiš na sebi i da naučiš da upravljaš svojim emocijama, mislima i zadovoljstvom? Prijavi se na program “Mentalna higijena” koji počinje u oktobru i traje 3 mjeseca.

Tješenje je jedan on ljekovitijih momenata ljudskog iskustva, a želja da budemo utješeni tinja u svima nama. Fora je samo u tome što nam treba da budemo utješeni i onda kad je talas mali. Ne mora nužno svijet oko tebe da se raspada i da ti se izmiče tlo pod nogama da bi u tebi počela da se javlja glad za utjehom.

Ovo ponekad zaboravljamo. U toliko smo velikoj zabludi, da često možemo da čujemo kako ljudi pričaju o djeci: „Sito je, presvučeno je, ništa mu ne fali… neka plače koliko hoće“. Ali zar nam je stvarno u životu samo važno da su nam zadovoljene samo osnovne potrebe, a traženje bilo čega preko toga je „hleb preko pogače“? Zar nismo svi samo grudvice kostiju i kože, sićušni u džinovskom univerzumu, zbunjeni zbog čudnih načina na koje se život odvija, zabrinuti za sebe i druge koje volimo, zauvijek uplašeni od smrti, ranjivi pred tuđim komentarima i željni one meke i umirujuće pažnje. Onog osjećaja da će sve biti u redu.

Okreni se oko sebe i vidjećeš toliko mnogo ljudi koji su gladni utjehe. Nesposobni da je traže od drugih ili da je pronađu u sebi, okreću se najdestruktivnijim mogućim načinim tješenja. Nekad ne umijemo da kažemo da nam treba utjeha, pa se prema drugima ponašamo kao krelci. Nekad ne shvatamo koliko smo gladni tuđe blage njege, pa se zatvaramo i povlačimo u sebe, prestravljeni da će nas neko povrijediti ako mu dozvolimo da malo priđe. Nekad osjećamo krivicu, govorimo sebi da imamo sve i da treba da nas bude sramota i šta će nam tješenje.

A ja iskreno mislim da je tješenje nešto najdragocjenije što treba sebi da priuštiš kada dođe talas, bez obzira na to koliko je mali. Da razviješ kod sebe sposobnost za ranjivost i bliskost i da ti nije problem da tražiš od drugih ljudi da ti daju utjehu kad ti treba. I iznad svega, da naučiš da se pobrineš za sebe. Da ojačaš onog lika u tebi koji te bodri i hrabri, koji ti kaže da je okej da uzmeš slobodan dan da se naspavaš i odmoriš, koji ti pomaže da ne praviš da stvari budu strašnije u tvojoj glavi nego što jesu u realnosti, onog kralja koji će ti reći „ma ko ih šiša, oni su na gubitku“ i „riješićemo sve“ i „pričaćeš sa njim i izgladićete stvari“ i „niko te neće osuđivati“ i „ti si dobra i vrijedna i zaslužuješ najbolje“. Da razviješ onaj glas koji će te podržati da tražiš od drugih utjehu i pomoć i koji će umjeti pred spavanje da rastjera rojeve misli koji ti ne daju da zaspiš. Onaj dio tebe koji ima vjere da ćeš izdržati, da će se stvari riješiti i da sigurno ne zaslužuješ najgore što život ima da ponudi.

I imaj povjerenja u druge da će imati kapacitet, sposobnost i znanje da se pobrinu o tebi onda kada mali talas pojačan tvojom ljudskošću, ranjivošću i strahom postane cunami. Ne moraš uvijek da budeš snažni Herkules. U redu je da i tebi treba malo tješenja, treba nam svima, a život je lakši kad dozvoliš sebi da osjetiš njegovu mekšu i brižniju stranu.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

 

Mentalna higijena – kako brineš o sebi?

Pereš zube, pospremaš sobu, vodiš računa o ishrani, redovno se kupaš… To su sve načini na koje brineš o svom tijelu i svom fizičkom zdravlju. Ali kako brineš o onim unutrašnjim, neopipljivim djelovima sebe? Šta radiš za svoju mentalnu higijenu?

Kroz četiri godine iskustva u koučingu, primjećujem da veliki broj klijenata često potpuno omane kada je u pitanju briga o svojim emocijama, mislima i psihološkom stanju. Svakodnevno se srijećem sa ljudima koji žele da “brinu o sebi”, nauče da “vole sebe” i “izađu iz zone komfora”, ali ne razumiju do kraja kako i nešto im fali da se pokrenu. I zbog toga od ovog oktobra pokrećem program „Mentalna higijena“. Posmatraj to kao neku malu teretanu, samo što umjesto bicepsa vježbaš svoje mentalno i emotivno stanje.

Program  „Mentalna higijena“ traje ukupno 12 nedjelja tokom kojih polaznici dobijaju podršku na putu ka svom cilju, alate za poboljšanje odnosa sa drugim ljudima, i znanja koja će im pomoći da dovedu svoje emocije u balans.

„Mentalna higijena“ je za tebe ako:

  • Osjećaš da se nosiš sa velikom količinom stresa u svakodnevici
  • Hoćeš da razumiješ svoje emocije i naučiš da bolje upravljaš svojim emotivnim stanjima
  • Ne umiješ da kažeš “ne” tuđim zahtjevima koji te guše
  • Želiš da poboljšaš komunikaciju sa važnim ljudima
  • Hoćeš da popraviš kvalitet partnerskih odnosa
  • Želiš da stekneš snagu i samopouzdanje potrebne da napraviš promjene
  • Treba ti podrška da se raspetljaš
  • Zanima te koučing, ali se osjećaš prijatnije kad radiš u grupi

Tokom programa ćemo obuhvatiti teme kao što su:

  • Emocionalna inteligencija
  • Majndfulnes
  • Komunikacione vještine
  • Asertivnost
  • Ljubav prema sebi
  • Upravljanje stresom
  • Postavljanje ciljeva

Radi se u malim grupama, čime se stvara ušuškana i prijatna atmosfera u kojoj možeš da se opustiš i pronađeš podršku za napredak. Radionice će se održavati jednom sedmično po 90-120 minuta, a nakon svake radionice ćeš dobiti i male “domaće zadatke” za rad tokom sedmice. Prva grupa će početi sa radom u srijedu, 10. oktobra u 18h.

Ukupna cijena programa je 150e, ili 50e mjesečno.

Za više informacije i prijave:

jelena@smartchange.me

 

Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Tri tačke: Prvi dan škole

 

U tri tačke, stvari koje su mi obilježile prethodnu sedmicu, ideje o kojima razmišljam i sitnice u kojima uživam.

Škola – Ponedjeljak i prvi dan škole. Facebook i Instagram preplavljeni. Pletenice i minijaturne ispeglane košulje i školske torbe svih boja i dimenzija (izgledaju ogromno u odnosu na njihove male vlasnike) i majke koje mašu. Sjećam se, kao kroz neku maglu, svog prvog dana škole. Haljina koja se raširi kad se vrtim u krug, kao za balerinu. Majčina ruka, bijela i meka, ne znam što se nje sjećam u prvom planu, valjda je bila taman u visini mojih očiju pa sam sve nekako gledala kroz njene prste. Gužva. Tad su svi dolazili u školu pješke i nije bilo toliko foto aparata. Prozivanje, išli smo u neku veliku salu, pa kad kažu tvoje ime ti priđeš učiteljici. Ostavim roditelje, majčina ruka izlazi iz kadra. Srce pulsira kroz one pletenice, krv bruji kroz mliječne zube. Ono kad ostaviš majku i oca i kreneš prema učiteljici, to je nešto najodraslije što uradiš do tog trenutka u cijelom svom šestogodišnjem životu. Znam već skoro sva slova, mislim. Znam da je tri plus dva jednako pet, mislim. Ako mi se škola ne svidi, znam put do kuće, mislim. Sve će biti u redu, mislim. Sve će biti u redu.

Filmić – Kad smo kod prvog dana škole, ovaj kratki film obavezno moraš da odgledaš. Naročito ako si mama ili tata školarca.

Haruki Murakami – Jutros sam završila Murakamijevu knjigu “Južno od granice, zapadno od sunca“. Za one koji je nisu čitali, ne bih da kvarim ugođaj, ali moram da kažem da sam pod utiskom… Knjiga istražuje ljubav i njene posljedice, neobjašnjive emocije, naše konstantno vraćanje na prošlost i onu čudnu potrebu da ne živimo običnim i normalnim životom. Murakamijevski nerealna na trenutke, knjiga me je usisala tako da sam je progutala za dan i po.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.