,

Tri tačke: Razgovor sa bananom

U tri tačke, stvari koje su mi obilježile prethodnu sedmicu, ideje o kojima razmišljam i sitnice u kojima uživam.

  • Novogodišnje odluke – Ne bih da dižem paniku, ali četvrtina 2018. godine je već prošla. Konačno je stiglo proljeće, danas je prvi dan kada zaista vjerujem da je zima definitivno gotova i osjećam kako mi to donosi jednu upornu radost iz pozadine. Čini mi se da mogu sve. Djeluje mi da je sve opet lako. I zbog toga je ovo idealan dan za mene da se prisjetim novogodišnjih odluka. Ako pratiš moj blog, znaš da sam već nekoliko puta pisala o tome koliko su ciljevi važni. Za bilo koju vrstu uspjeha, neophodno je da imaš jasno definisan i mjerljiv cilj. Ako si kao većina ljudi, oko Nove godine ti se odnekud pojavila energija da promijeniš nešto. Svi smo donosili novogodišnje odluke i bili čvrsto uvjereni da je ovo godina kada ćemo promijeniti sve. Loša vijest: više od 80% novogodišnjih odluka potpuno propadne do početka februara. Dobra vijest: još uvijek nije kasno. Šta su bile tvoje odluke za 2018.? Kako ti ide? Šta ti treba da ponovo počneš i ovoga puta istraješ?
  • Razgovor sa bananom – Cijele nedjelje vrtim u glavi nešto što mi je moja dobra drugarica Marica ispričala. Marica je psiholog, redovno ide na razne edukacije, bavi se psihoterapijom i piše sjajan blog, obavezno ga pogledaj ovdje. Nedavno je dolazila kod mene u kancelariju na kafu i ispričala mi je kako na edukacijama za REBT (racionalno emotivno bihejvioralna terapija) predavači traže od budućih psihoterapeuta da idu ulicom i razgovaraju sa bananom ili da zakače bananu na uzicu i tako je “prošetaju”. Poenta vježbe je da se oslobodimo srama i iracionalnog straha od osude. Narodski rečeno, da te boli ćošak što će svi da kažu: “Vidi ovu budalu, priča sa bananom”. Nisam (još uvijek) ćaskala sa bananom javno, ali u svojoj glavi smo se site ispričale! Zamišljam kako ti je u početku neprijatno i lupa ti srce i sav si čudan i onda zamišljam kako pola sata kasnije fino ćaskaš sa svojom novom žutom drugaricom i smiješ se i kako te baš briga. Kakva je to sloboda kad te boli uvo!
  • Strpljenje – U posljednje vrijeme, shvatam da je strpljenje nešto na čemu treba da poradim. Sve više primjećujem kako hoću sve sad i odmah. Strpljenje je dio fleksibilnosti, važan faktor u prilagođavanju na život. Strpljenje znači da smo spremni da istrpimo određeni stepen neprijatnosti i neizvjesnosti, uz saznanje da će u jednom trenutku doći naš trenutak da ostvarimo to što smo htjeli. Osobe koje imaju sposobnost da lakše podnose ove male frustracije generalno imaju bolje odnose sa ljudima, ljepše komuniciraju, lakše postižu uspjeh. Pošto je strpljenje nešto na čemu i sama radim, bilo bi nefer da te ja učim kako da napreduješ u ovom polju. Ali ako te ova tema zanima, preporučujem ti da za početak pročitaš ovaj tekst, meni je bio izuzetno koristan.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

 

,

5 najvažnijih lekcija sa koučinga

Da bih uopšte mogla da se bavim koučingom, morala sam i sama da radim na sebi. Išla sam na koučinge kod drugih ljudi, na psihoterapiju, na dodatne edukacije, čitala sam, istraživala i usavršavala se. U odnosu na dan kada sam započela svoje putovanje, napredovala sam, osnažila se, porasla. Moj život nije prestao da bude izazovan samo zbog toga što sam naučila svašta, ali se ja sada nosim mnogo bolje sa životom onda kad prestane da bude smiješno i zabavno. Daleko sam od savršenstva u bilo kom pogledu, ali više ni ne pokušavam da budem savršena.

I jeste, sav taj rad na sebi je bio dragocjen, ali ako ću da budem do kraja iskrena, mislim da sam najviše naučila radeći sa ljudima. Ono kad neko dođe u moju kancelariju, dvije udobne fotelje, četiri zida i odnos povjerenja, pa mi ljudi pričaju, pa zajedno tražimo rješenje.

Moj posao je interesantan. Nekad bude toliko tužno, čujem priču koja je dirljiva i bolna i tako nekako ljudska. Nekad bude toliko smiješno da sve odzvanja od smijeha. Vjerujem u to da svako ko dolazi na koučing kod mene zaslužuje da dobije moju punu pažnju i energiju i zbog toga nikad ne zakazujem previše klijenta dnevno. Radimo onoliko koliko treba da ostvarimo neki cilj, i kada dođemo do rezultata, ohrabrim klijenta da više ne dolazi kod mene. Mislim da je to najljepša stvar koju osoba sa kojom radiš može da uradi za tebe – da ti pomogne da se osnažiš toliko da ti više ne treba. Ponekad se, nakon izvjesnog vremena, neko vrati. I uvijek su svi dobrodošli.

Znam da zvuči kao neki otrcani kliše, ali ja sam iskreno zahvalna svim tim ljudima koji su me u jednom trenutku pozvali i došli na koučing. Ko to nije prošao, ne za koliko hrabrosti treba za suočavanje sa sopstvenim životom na taj način. Treba da sjedneš i da nekome koga vidiš prvi put kažeš kako ti posao uopšte ne ide dobro, kako ti se ne ostaje u braku, kako se plašiš da počneš nešto novo, kako te je strah. Razumijem ovo toliko dobro i uvijek gajim najdublje poštovanje prema svima koji riješe da rade na sebi. I zahvalna sam, jer nema te škole koja bi ikad mogla da me nauči ono što sam naučila od mojih klijenata, to su stvari koje ne pišu u udžbenicima, ne izgovore ti ih na predavanjima, ne pripreme te za to.

Za mene, ovo je 5 najvažnijih lekcija koje sam ja naučila kroz svoj posao.

  1. Sve može da se nauči. Nema te vještine koju ne možeš da savladaš, tog znanja koje ne možeš da stekneš. To što nešto trenutno ne znaš nije nikakav razlog da nešto ne uradiš. Gledala sam preduzetnice od 50 godina koje su savladale marketing na društvenim mrežama. Prevodioce koji su naučili svašta o kriptovalutama. Ljude koji su pokretali svoje biznise a da nisu imali pojma odakle da krenu i šta treba da rade. I uložili su vrijeme i energiju i savladali su oblasti za koje se nikad nisu formalno školovali. Ako se fokusiraš, bukvalno sve možeš da naučiš. Ne treba ti ni talenat, ni natprosječni IQ ni brdo novca. Živimo u vremenu kada sve što želiš da znaš vjerovatno već postoji u nekoj formi besplatno dostupno na internetu. Nemoj nikad da koristiš “ali ja to ne znam, to su za mene španska sela” kao izgovor da ne uradiš nešto za sebe.
  2. Nemoj da se porediš, nikad ne znaš šta se dešava iza zatvorenih vrata. Svako ima svoju intimu, svoju slabost koju ne želi da pokaže, svoje strahove, svoje probleme. Ljudi u javnosti i ljudi iza zatvorenih vrata često nisu isti ljudi. Ne znaš koliko je bilo bračnih svađa kad gosti odu. Ne znaš za tuđe preljube, abortuse, propale biznise, mjesece kad nisu imali da plate račun za struju, odvratne roditelje koji su ih maltretirali, osjećaje nezadovoljstva i ispraženjenosti. Već sam pisala o tome u ovom tekstu i mislim da je ovo veoma važno za našu sreću i mentalno zdravlje. Vjeruj mi na riječ jer sam u poziciji da na koučingu često slušam najintimnije detalje iz života drugih ljudi – nemaš pojma šta je iza tuđih zatvorenih vrata! I iskreno, ne treba ni da te zanima. Šta je iza tvojih?
  3. Osim sebe, gotovo ništa drugo ne možeš da promijeniš. Kada sam počela sa svojim edukacijama, vidjela sam jako puno problema u drugim ljudima u svom okruženju. I onda sam početnički naivno htjela da promijenim njih. Uglavnom zato što je lakše živjeti u iluziji da možeš da mijenjaš druge nego da uzmeš i promijeniš sebe. Možeš da promijeniš odnos sa drugom osobom. Ali nikako ne možeš da promijeniš drugoga. Možeš da uradiš sve što je do tebe da napraviš za sebe dobre životne okolnosti. Ali ne možeš da utičeš na to kakve će ti život karte dodijeliti na kraju. Jedino nad čime imaš uticaj uvijek i svuda, u svakoj situaciji i u svakom kontekstu si ti. Ti biraš za sebe kako ćeš se postaviti, šta će ti biti u fokusu. U onoj otrcanoj metafori sa životom i limunom, biraš hoćeš li se zagrcnuti od kiselosti ili ćeš napraviti limunadu ili ćeš tražiti so i tekilu uz taj limun. Ali to zavisi samo od tebe.
  4. Kvalitet tvog života zavisi od toga koliko voliš sebe. Sve počinje od ljubavi prema sebi. Nemoj da pomiješaš ljubav prema sebi da sebičlukom i nekontrolisanim samo-ugađanjem. Kada sebe voliš, imaš kapacitet da doneseš odluku koja je najbolja za tebe iz ljubavi prema sebi, a ne odluku koja je u tom trenutku najprijatnija. Kad voliš sebe, nema tog partnera koga voliš više i bez koga ne možeš da živiš, nema te hrane kojoj ne možeš da odoliš, nema tih cigara koje ne možeš da ostaviš, nema te situacije iz koje nećeš uspjeti da se iščupaš. Kad voliš sebe, ne samobičuješ se, ne vrijeđaš se, ne ponašaš se samodestruktivno. Kada voliš sebe onda rasteš, dozvoljavaš sebi da pogriješiš, da budeš ono što jesi. Od toga koliko voliš sebe, zavisi kakav će ti biti život.
  5. Za sve postoji rješenje. U situaciji kada te je život polio ledenom vodom i opalio ti tri šamara, možda ti djeluje da rješenja nema. Ako trenutno prolaziš kroz brodolom, hoću da znaš da možeš da isplivaš. I koliko god da postane ružno, teško i nesagledivo, opet na kraju se sve nekako rješi. Ne kažem da je lako. Ne kažem da će sve ići onako kako ti sada želiš da ide. Ne kažem da će biti bezbolno. Ali ne postoji patnja koja je trajala zauvijek, ne postoji kišni oblak koji nikad više nije dao suncu da se probije. Proći će, smiriće se i naći ćeš svoj put. Na ovaj ili onaj način, na kraju se sve razriješi.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Tri tačke: Lijek za neizdrž

U tri tačke, stvari koje su mi obilježile prethodnu sedmicu, ideje o kojima razmišljam i sitnice u kojima uživam.

  • Neizdrž – Ko ga je nekad osjetio, zna tačno o čemu pričam. Za one koji nisu, neizdrž je ono kad te uhvati tjeskoba, kad ti je usko u sopstvenoj koži, pa ne možeš da izdržiš, ne znaš tačno ni šta je to što ne možeš, samo ne možeš. Pritiska te, ali te ne guši baš skroz, nego onako polako, iz pozadine. Osjećaš da ti je nešto zaglavljeno u grlu, srce lupa samo mrvicu brže. Liči na anksioznost, ali nije baš. Liči na strah, ali nije baš. Nego je neizdrž. Ovih dana na koučingu primjećujem da je sve više i više ljudi u neizdržu. Mislim da nam vrijeme nikako ne ide na ruku, ovaj osjećaj da ćemo do avgusta nositi kape i šalove. Kad sam ja u neizdržu, pomaže mi knjiga “Upravljanje brigama”, autora Meri Meklur Gulding i Robert L. Gulding. Kod nas, izdavač knjige je Psihopolis, i više o njoj možeš da pročitaš ovdje. Druga knjiga koja je jako korisna kad osjetiš neizdrž i koju često preporučujem na koučingu je “The Book of Joy”. Pošto mi je vrlo teško da opišem koliko divnu energiju ova knjiga ima, pogledaj ovaj video.
  • Team building – Ove nedjelje sam u Budvi održala dvije team building radionice za Ministarstvo evropskih poslova. Uvijek se oduševim kad vidim kako timovi rastu i jačaju zahvaljujući malim, jednostavnim tehnikama. Za mene, dobar team building nije samo igranje igrica i takmičenje u tome ko će napraviti veću kulu ili ko će brže riješiti zadatak. Da biste ojačali svoj tim i tako napravili produktivno okruženje, potrebno je raditi na produbljivanju odnosa i unaprjeđenju komunikacije. U jakom timu, svi su svjesni načina na koji najbolje mogu da daju svoj doprinos i svojih slabosti, vlada otvorena komunikacija bez straha i svi članovi su spremi da rastu i razvijaju se. I onda mi neko kaže da državne službe samo stagniraju, a mi ovamo imali genijalan team building i svi su bili potpuno otvoreni za saradnju i promjene… Toliko sam uživala u Budvi da nemam riječi!
  • Za Duška – Ponekad uveče ne mogu da zaspim odmah, a on skoro uvijek može i slušam ga kako diše pored mene i čitam. I onda prije neku noć, naiđem na ovu pjesmu, i samo pomislim kako bi mi malo bilo da nas dvoje možemo još hiljadu života ovako:

Stopijerka – Milena Marković

kad se zagledam daleko
vidim mene i tebe
kao mirne starce:
radiš isto kao tvoj otac
što ti je smešno i raduje te
ja sedim na pragu i gledam sunce
iza borova
niko nas ne posećuje
nemamo ni radio
samo mačora
koji ustvari uopšte nije naš
on dolazi kad mu se hoće
mi pričamo kad nam se hoće
pevamo ponekad
pljesnemo rukama iznad glave
kad nam se hoće
noću
zatvorimo oči istog trena oboje
i dovoljno je da se ti mrdneš
i ja sam budna
ja želim da odem prva
ali znam da ćeš ti
brzo posle mene
jednom srećan zaspati
jedino to tvoje što tvrdiš
da nema ništa posle
a bilo bi lepo
da živimo opet i opet
i da se srećemo
zamisli
ti voziš kola a ja stopiram
uđem
pogledamo se
i to je to:
stopijerka,
što bi rekla moja baba.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Tri tačke: Ako nešto nije nemoguće…

U tri tačke, stvari koje su mi obilježile prethodnu sedmicu, ideje o kojima razmišljam i sitnice u kojima uživam.

  • Rođendan bloga – Tačno je godinu dana otkad sam počela da pišem i ilustrujem blog. Za mene, ovo je bilo izlaženje iz zone komfora. Ima nešto pomalo zastrađujuće u tome da tek tako pokažeš svima svoje misli, ideje, isječke iz života. Blog me je pomalo ogolio. Upoznajem nove ljude i oni znaju neke detalje o meni, sitnice iz moje svakodnevice. Pitaju me: “Jesi li stvarno očistila ono govance”, jer su pročitali ovaj tekst. Ali sa druge strane, ponovo sam potvrdila sebi da dobre stvari žive izvan zone komfora i presrećna sam što sam ovo uradila! Zahvaljujući blogu, napravila sam nekoliko prelijepih saradnji, upoznala sam nove ljude i otvorilo mi se par prilika koje mi se vjerovatno drugačije ne bi otvorile. I ono što mi je najdraže od svega, dobila sam toliko mnogo mejlova od čitalaca iz cijelog regiona da mogu da se identifikuju sa tekstovima, da se pronalaze, da su im korisni, da tehnike koje predlažem stvarno rade… Pa, srećan mi prvi blogđendan!
  • Mali (pseći) izvor radosti – Ko god me lično poznaje, zna koliko volim pse. Dlakavi drugari na četiri noge, ne znam čime smo zaslužili da nas odaberu za svoje najbolje prijatelje, ali jao koliko ih volim! Mali psi, veliki psi, smiješni psi, stari psi, mladi psi, ružni psi, lijepi psi… Evo moje tajne: kad god sam neraspoložena, kad me pritisne kiša koja nikako neće da stane i kad mi je jednostavno dosta svega, pođem na ovu Facebook stranicu. Nemam riječi koliko me ovaj moj mali izvor radosti svaki put oraspoloži.
  • Citat o kome razmišljam – Nikolas Vinton je čovjek koji je tokom Drugog svjetskog rata spasio 669 jevrejske djece od sigurne smrti. Šesto šezdeset devet! Šezdesetak godina kasnije su snimili TV prilog o njemu i pitali su ga kako je to sve izveo. A on je rekao: “Sve vrijeme me je vodila ideja da ako nešto nije nemoguće, sigurno postoji način kako da se to uradi”. Kad god “prigusti”, razmišljam o tome. Ako nije nemoguće, mora da postoji način kako!

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

Šta sve možeš kad si odrasla žena

 

Prozvala sam ga „polumatursko“ od milošte. A zapravo je jedna od onih proslava kada obilježavamo okrugli broj od kada smo maturirali. I skoro svi iz generacije sa kojima pričam o tome su veoma zabrinuti što godine prolaze. Žene naročito. Kažu da moraju za „polumatursko“ da svrate do mog muža Duška, koji je estetski hirurg, da ubrizgaju malo hijalurona, jer će sada da se sretnu ponovo sa svima. Kažu kako se sada samo priča o braku i djeci i kreditima za stan i to kažu kao da je to nešto loše i strašno. Kažu kako su nekad mogle da ostanu napolje do 3 ujutro i sjutradan se osjećale super, a sada im je sve poslije 11 uveče kasno. Kažu kako razmišljaju o životnim osiguranjima i penziji. Kažu kako godine prolaze i kako stare, i to kažu tužno, gotovo očajno, uplašeno.

Kažu: „Da mi je da se vratim u one godine“.

E da se ne vratim!

Nije mi bilo loše tada, naprotiv – bilo je predivno i pamtim toliko odličnih trenutaka. Pamtim ono kada je moje odjeljenje (tu je bilo 25 djevojaka i samo 2 momka) za jedan Osmi mart riješilo da se „časti“, pa smo kolektivno uzele slobodan dan. Poslije smo sve imale po sedam neopravdanih pa smo se danima umiljavale razrednoj da to nekako smanji malo. I onaj dan kad sam kupila prve štikle. Ono kada smo sve došle u školu sa crvenim karminom. Pamtim one silne proljećne praznike provedene sa društvom u babinom i đedovom stanu u Sutomoru. Pamtim đus-vodku u jednom presmiješnom kafiću.

Bilo mi je najiskrenije predivno. I nikad se ne bih vratila, ni u ludilu.

Jer sam odrasla žena i sada je život hiljadu puta bolji. Jeste, imam bore u uglovima očiju. I imam hiljadu i jednu odgovornost. Razmišljam o plaćanju računa i o kuvanju i o tome kako treba da zovnem majstora da popravi česmu u kupatilu. Imam osamsto stvari treba da završim, pa nekad tako zbrzam i počnem da ličim na svoju majku. Prošla sam ponešto, voljela sam, pa više nisam, pa opet jesam. Bilo je toliko super da sam mislila da ću moći da poletim i bilo je toliko teško da sam od muke i nesanice mislila da ću prepući. Selila sam se osamsto puta, iz stana u stan, iz grada u grad. Ali čovječe, kad sve saberem i oduzmem, koliko je sada život bolji!

Kad si odrasla žena, ne moraš nikome da polažeš račune. Ako ih nekome polažeš, to je isključivo zato što si ti to odabrala i znači da je tebi to okej. Kad si odrasla žena, ideš gdje hoćeš. Spavaš sa kim hoćeš i kad hoćeš i koliko hoćeš. Ili spavaš sama, raširena kao morska zvijezda preko ogromnog kreveta. Možeš da kažeš „ne“ i mogu svi oko tebe da dube na trepavicama, ti nećeš. Kad si odrasla žena, možeš konačno da napraviš dobar odnos sa majkom u kome ćeš uživati. Razumiješ je. Kad si odrasla žena, možeš da se zaposliš, pa da promijeniš posao, da pokreneš svoj biznis, pa da rasturiš. Kad si odrasla žena, prestaneš da čekaš princa na bijelom konju, ti nisi Pepeljuga, ne treba niko da te spasi. Možeš da nađeš sebi odraslog muškarca, više nema potrebe da biraš dječake. Kad si odrasla žena, baš te briga šta drugi misle o tebi. Ne izvodiš akrobacije da bi te drugi voljeli, boli te ćošak za to šta ko ima da kaže i ne pada ti na pamet da se dokazuješ. Kad si odrasla žena, umiješ da budeš snažna i ljubazna istovremeno. Možeš da izbaciš sise na Instagram, možeš da nosiš burku, može duga suknja, a može i kratka, može i sa brusom i bez brusa, možeš da živiš sama, možeš da ideš da živiš negdje drugo. Kad si odrasla žena, nema šta kome da objašnjavaš gdje hoćeš botoks, gdje hijaluron, a gdje silikon, hoćeš li bebu i koliko beba, to je tvoje tijelo. Ti biraš. Kad si odrasla žena, imaš malo uži krug prijatelja, ali znaš da su to prijateljstva koja se ne preispituju. Umiješ da daješ i umiješ da primaš. Kad si odrasla žena, znaš da možeš da podneseš šta god ti je život spremio. Nepobjediva si. Neuništiva. Isplivaćeš iz svakog brodoloma. Umiješ da se zaštitiš. Kad si odrasla žena, shvatiš da ćeš cijelog života morati još pomalo da rasteš i naučiš da uživaš u tome. Kad si odrasla žena, prestaneš da se vadiš na to da se stvari u tvom životu dešavaju zato što si blizanac u horoskopu, a retrogradni Jupiter ti je ušao u šesnaesto polje ili zato što si imala teško djetinjstvo ili zato što ličiš na babu po ocu ili zato što je bio rat kad si bila mala. Kad si odrasla žena, pošalješ prva poruku i ne igraš igrice. Znaš da si daleko od savršenstva i u miru si sa tim. Kad si odrasla žena plačeš iz mozga i smiješ se još jače i ne zanima te mnogo ko sluša. Udobno ti je samoj sa sobom, okej si, drugi su ti okej.

Ništa od ovoga ne mogu djevojčice, fali im toliko toga da bi ovo mogle.

Ne znam šta ću da obučem za „polumatursko“, vjerovatno neku haljinu u kojoj će mi biti udobno da igram. Ne treba mi da mi niko kaže da se nisam nimalo promijenila od svoje osamnaeste, znam da jesam, izgledam i osjećam se bolje nego tada. Onda ću da dođem kući, onda kad se meni bude dolazilo, leći ću pored mog čovjeka i biće mi sve u životu potaman, onako kako treba da bude.

Jer kada si odrasla žena, ne čekaš potaman okolnosti nego napraviš da ti bude potaman. I što bih se onda kog đavola vraćala?

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Tri tačke: vrapci, žene i trčanje

U tri tačke, stvari koje su mi obilježile prethodnu sedmicu, ideje o kojima razmišljam i sitnice u kojima uživam.

  • Trčanje – U periodu kad sam najviše trčala, pronalazila sam ogromno zadovoljstvo u osjećaju lupanja srca u ušima i toplini koja se razliva cijelim tijelom. Za mene, trčanje ima meditativno dejstvo, umiruje me, opušta, čisti haos koji se nagomila u glavi. U najtežim trenucima u životu sam obuvala patike i izlazila napolje i sad mi se čini da nema tog problema kroz koji ne bih mogla da se istrčim i da mi bude lakše. Nikad se nisam spremala za polumaraton i maraton, do sad još nisam osjetila potrebu da se takmičim, doživljavam trčanje kao veoma ličnu stvar. Nažalost, ove zime sam dala prioritet drugim stvarima i zapostavila sam ovu svoju dobru naviku, ali prvi sunčani dani me inspirišu da ponovo krenem. Ako voliš da trčiš u grupi, možeš da pronađeš školu trčanja u svom gradu (ako živiš u Podgorici, pogledaj školu Gump, a ja sam u Beogradu prvi put počela da trčim u Belgrade Running Club). Ako više voliš da trčiš solo kao ja, molim te nemoj od trčanja da praviš preveliku filozofiju i komplikaciju. Solidne patike, helanke, istezanje na kraju i samo kreni. Ovdje možeš da nađeš program koji sam ja koristila da dođem do svojih prvih 10km. I opusti se, ovo treba da bude zabavno i lijepo.
  • 8. mart – Ako si žena, srećan ti osmi mart, nadam se da si dobila pažnju koju zaslužuješ i da je i inače dobijaš. Ako si muškarac, čestitam, za isti posao koji obavljaju i žene, plaćen si značajno više, a tvoji rezultati u poslu nisu ni na koji način bolji od rezultata koji ostvaruju tvoje koleginice. Najsnažniji osmomartovski utisak na mene je ostavio ovaj video. „Nejednaka plata je neprihvatljiva u očima djece. Zbog čega mi pristajemo na to?“
  • Vrapci – Nedavno sam pročitala da u urbanim sredinama vrapci postaju ugrožena vrsta. Kažu da ih za četrdeset godina više možda neće ni biti… I eto, još se i primiče proljeće i ne mogu da se ne sjetim divne pjesme Vita Nikolića:

 

Stariji za tamu jeseni tmaste
i grublji za grubost zimu ove zime prošle,
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste
i neću vam reći toplo: Dobrodošle!

Vrapcima ja moram, nježno kao otac
reći nešto lijepo u dan ovaj plavi,
vrapcima – tom sitnom grumenju života
što je cvrkutalo zimus na mećavi

dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste.
Ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba,
razmažene gospođice laste.

Oni su zimus zebli ispod streha
oni su voljeli i golo ovo granje,
Moje poštovanje, vesela ruljo smijeha
drugovi vrapci, moje duboko poštovanje

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

Nesrećni od jurenja za srećom

 

Kad se probudiš ujutro i uzmeš svoj telefon i palcem premotavaš tuđe živote, post po post, story po story, hashtag po hashtag, dok plavo svjetlo sa ekrana umiva tvoje pospano lice, ispred tebe je gomila srećnih ljudi. Srećni prijatelji koji su pošli na put u Japan, da gledaju kako cvjetaju trešnje. Srećne mršave žene, u kupaćim kostimima, uskih strukića, isfenirane i našminkane izlaze iz vode. Srećni psi i još srećniji vlasnici koji se igraju sa njima. Srećne tetke i njihovi mali srećni anđeli, tek rođeni smežurani nosići se presijavaju od blica i hiljadu filtera. Ispred tebe je srećna ona žena koja je nekad bila djevojčica i išle ste zajedno u razred i niko nije htio da se druži sa njom jer je sve špijala učiteljici. Sada je gledaš kako u svojoj fensi kuhinji u Dablinu trudna pije čaj od algi i maslačka i čia sjemenki i sibirskih petunija. Hashtag životjelijep. Srećan je i onaj neki lik koga si jednom upoznala na plaži koji se upravo vjerio. Srećna diplomiranja, srećni rođendani, srećni mladenci, srećni izlasci, srećni ručkovi. Sve pršti od sreće.

I dok pospano gledaš te savršene guze i idealne veze i polu-osmijehe iz diskretno napućenih usana, može ti se desiti da pomisliš kako i tebe sreća čeka, samo treba da je stigneš, samo da diplomiraš, samo da smršaš još malo, samo da se preseliš, samo da nađeš nekog svog, samo da promijeniš posao. O, kako samo griješiš!

Vidim ovo svaki dan. U svijetu u kome je sreća postala imperativ i svaku drugu emociju ili stanje odbacujemo sa gnušanjem, lako nam je da se zbunimo i povjerujemo da nas sreća čeka ako samo malo brže potrčimo. Da nam još samo „malo za sriću triba“. I onda počnemo da jurimo sreću. A ovo je recept za erupciju nezadovoljstva, suprotno od onoga što želimo da postignemo

Prvo, iako to vjerovatno racionalno znaš, molim te da redovno podsjećaš sebe da postoji i priča iza plavog ekrana. Znam, slušam ih na koučingu svakodnevno. Iza plavog ekrana, ljudi se svađaju u Japanu ispred procvjetalog drveća trešnje, do suza se izvrijeđaju, jer ona neće da se javi njegovoj majci, jer njemu ništa ne valja, jer je njoj pisao bivši, jer on škrtari sa parama. I ona tetka malog anđela bi u stvarnom životu dala sve što može da ima svoje dijete jer se trideseta opasno nagla četrdesetoj, a nikoga na vidiku. I onaj srećni pas se iza plavog ekrana vjerovatno ukakio po sred dnevne sobe i donio gazdarici mrtvog goluba i njegove dlake su svuda po stanu i to više ne možeš nikad da pokupiš. I ona svadba na kojoj svi izgledaju tako srećno je posljedica dana i dana svađa i rasprava sa familijama oko toga da li će biti pečenja i hoće li se zvati očeva tetka iz Šavika, ali sve je to iza plavog ekrana i ti to ne vidiš. Vidiš samo sreću.

Ne kažem da svi ti ljudi nisu srećni. Ali nisu SAMO srećni, nego su svašta nešto istovremeno. Srećni i uplašeni, zbunjeni, usamljeni, tužni, ljuti, uznemireni, zaljubljeni, odljubljeni, neispavani, beznadežni, smoreni, povrijeđeni, rastavljeni, sastavljeni… Samo što ovo ostalo malo ko pokaže. Pokazujemo samo sreću. I zato nemoj da se porediš, jer vjeruj mi na riječ, ne znaš cijelu priču.

Drugo, sreća ne živi iza još jednog „samo da“. Ne postoji ništa što još treba da se desi pa će ti sreća doći. Jer ako kažeš „samo da dobijem ovaj posao pa ću biti srećna“, postoji velika šansa da ćeš ga dobiti i da ćeš onda reći „eto, još samo da mi plata poraste malo i biću srećna“ i tako ćeš prolongirati svoju jurnjavu za srećom. Neće ti nikada biti dosta. Tako smo napravljeni, uvijek hoćemo više. Možda ćeš biti zadovoljnija ako dobiješ povišicu. Biće ti sigurno drago. Možda ćeš moći da priuštiš sebi put u Njujork i to će te obradovati. Ali, molim te, nemoj da pobrkaš to sa srećom. Jer ako nisi bila srećna prije povišice, nećeš biti srećna ni poslije. Sreća nema veze sa parama, poslom, uspjehom, kvadraturom stana, snagom motora i diplomom sa Harvarda. Sigurno i ti poznaješ nekoga ko ima sve ovo, pa opet nije srećan.

Sreća dolazi iznutra, ne spolja. Sreća je kad znaš da ćeš ustajati koliko god puta te život baci. Sreća je kad radiš na sebi, kad rasteš i uživaš u procesu. Sreća je kada si u miru. Kad opraštaš sebi i drugima, kad učiš iz onoga što ti se dešava. Sreća je kad si zdrav, mentalno i fizički, i znaš da možeš svašta. Sreća je kad dozvoliš sebi da staneš, vidiš sadašnji trenutak i budeš okej sa sobom, bez obzira na to što sada nije sve savršeno, što imaš celulit i malu platu i živiš sa roditeljima. Sreća je i kada prihvatiš da ne možeš stalno da bude sreća, da imaš milion emocija, da su sve one okej.

Jurnjava za srećom nas pravi duboko nesrećnima. Kao živo blato – što se više batrgaš, sve dublje toneš. Zato se danas sjeti da prestaneš grčevito da je juriš, tako se samo udaljavaš od nje. Malo se prepusti, malo primijeti svijet oko sebe, malo pusti da te talas nosi. Sve je okej. Ko ti brani da budeš srećna već sada?

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

,

Tri tačke: unutrašnji idiot

U tri tačke, stvari koje su mi obilježile prethodnu sedmicu, ideje o kojima razmišljam i sitnice u kojima uživam.

  • Unutrašnji idiot – Znaš ono kako si generalno normalna i okej osoba i onda se povremeno probudi neki idiot u tebi koji kaže nešto krajnje neprimjereno i glupavo, jedan kreten koji te bruka, jedan smotani tupavi lik koji zamuckuje i brka padeže? To je naš unutrašnji idiot! Pogledala sam predivan klip na YouTube-u na ovu temu i koncept mi je genijalan. Mislim o svom unutrašnjem idiotu koji se raspravlja sa mužem oko toga kojom špatulicom se miješa sos za špagete. Mislim o onom mom unutrašnjem idiotu koji nekad ne umije da se zaustavi u raspravi, ja bih da prestanem da pričam, a on mi iznutra otvara usta i tjera me da nastavim. Mislim o onom unutrašnjem idiotu koji ne može da upamti imena polaznika na radionicama, koji zaboravlja telefon u taxiju, koji se ne sjeti da pošalje važan mejl, koji sjedi i gleda klipove o pandama onda kad ima puno posla. Istovremeno mali i veliki, unutrašnji idiot je sastavni dio nas. Pogledaj klip ovdje, sigurno ćeš se pronaći u njemu, a onda ćeš naučiti i kako da prihvatiš svog unutrašnjeg idiota.
  • Knjiga – Kupila sam je u Njujorku, u jednom kafiću koji je ujedno i prodavnica starih knjiga i ploča. „The Curious Incident of the Dog in the Night-Time“ (Mark Haddon) prati priču iz ugla autističnog dječaka koji rješava misteriju oko smrti svog psa. Vidim da je Laguna prevela knjigu kao „Neobičan događaj sa psom u noći“, možeš da je nađeš ovdje. Ako jednog kišnog i hladnog dana kao što je ovaj danas ne možeš nikako da me dobiješ, ne javljam se na telefon, ne odgovaram na mejlove i nisam u kancelariji, vjerovatno sam ispod ćebeta, ganuta do srži i raznježena zbog autističnog dječaka Kristofera i zajedno sa njim pokušavam da odgonetnem šta se desilo psu.
  • Citat o kome razmišljam“Ne hitaj, ne brini. Ovdje si samo u kratkoj posjeti. Zato zastani i pomiriši cvijeće.” Ovo me uvijek vrati kad odlutam. Ipak je sve ovo zaista samo jedna kratka posjeta.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.