Zašto kažeš “izvini” kad zapravo misliš “hvala”?

Izazov 66 dana zahvalnosti je u toku. Treći dan prolazi i osjećam se odlično – zaista je toliko stvari oko mene na kojima sam zahvalna. Život je pun lijepih sitnica, samo treba malo skrenuti pogled sa problema i obratiti pažnju na ljepotu. “Odzumirati” sve ono što nas plaši, tišti i ne da nam mira i dozvoliti i malim stvarima da uđu u kadar i uljepšaju sliku.

U posljednje vrijeme mi se čini da je “hvala” nekako najteža riječ za prevaliti preko usana. Ko god je mislio da je “izvini” teško, žestoko griješi. Pa pogledaj samo koliko je izvinjavanja oko nas! “Izvini, mogu li nešto da te pitam?” “Izvini, ne bih da te smaram.” “Izvini što sam prehlađena.” Izvini, izvini, izvini… Kao da se pravdamo što uopšte postojimo. Koliko samo umanjujemo sebe u svim tim izvinjavanjima koja nikome ništa ne znače!

A onda sam primijetila i još nešto – koliko često kažemo „izvini“ a zapravo mislimo „hvala“? Recimo, kažeš: „Izvini što te maltretiram da me voziš do aerodroma“, a zapravo osjećaš zahvalnost i misliš: „Hvala što me voziš, baš si super.“ Svi smo postali toliko predivno vaspitani da se po cijeli dan izvinjavamo jedni drugima. I oko onoga što treba, i oko onoga što ne treba. I onda često zahvalnost pakujemo u izvinjavanje. A kako bi bilo kada bismo naučili da vraćamo zahvalnost u život i da brišemo to vječito izvinjavanje ni oko čega?

Kada bismo „izvini što te gnjavim svojim problemima“, zamijenili sa „hvala što me tako divno slušaš i razumiješ“. Ili kada bismo umjesto „izvini što kasnim“ govorili „hvala što si tako strpljiva“. Ili da „izvini što te molim za pomoć“, zamijenimo sa „hvala što mogu da se oslonim na tebe kad god mi treba“. “Hvala što si me pozvao, ja ipak neću moći da dođem”, umjesto “izvini, ali ja neću moći da dođem”.

Ovo su jednostavne stvari i male promjene kojima postižeš dvije stvari. Prvo, smanjuješ silna izvinjavanja oko svega, stvarno nema potrebe za njima, ona samo vode u osjećaj uniženosti i krivice. I drugo, pokazuješ zahvalnost, a tako je lijep osjećaj kada si na nečemu zahvalan i to dijeliš sa drugima. Ovo su male, gotovo neprimjetne promjene, na koje ljudi reaguju odlično.

Na primjer, ima dana kada ujutro poslije doručka i kafe izjurim iz kuće i ne stignem da spustim suđe od doručka u mašinu. Često kada se vratim kući vidim da je moj muž to sredio. Prije bih mu govorila: “Izvini što sam tebi ostavila šolje od kafe da skloniš”, i on na to uglavnom nije reagovao nikako. Prije nekoliko sam umjesto toga počela da mu govorim: “Hvala što si razmakao kuhinju”, i on se uvijek poslije te rečenice nasmije i kaže da nije problem i da mu je to bilo za čas. Ili, nedavno mi je došla drugarica u goste. Umjesto standardnog: “Izvini što mi je kuća u haosu” (iako realno nikad nikome nije, ne znam gdje smo to pokupili), dočekala sam je sa: “Hvala ti što si došla, baš se radujem što si tu”. I stvarno sam vidjela da joj ta rečenica prija.

Kada se nekome zahvališ na nečemu, pokazuješ mu da ti je važan i bitan. Izvinjavanjem samo umanjuješ sebe. Izvinjavanje je rezervisano za one situacije kada nešto pogiješiš. Ako nekoga udariš u prolazu ili slučajno poliješ vrućom kafom, naravno da ćeš se izviniti. Ako nekoga slažeš, pa se pokaješ, izvinićeš se. Ali nema potrebe da se izvinjavaš što ti nije usisano ispod kuhinjskh elemenata, jer se to apsolutno nikoga ne tiče. I kijaj i plači bez izvinjavanja i krivice, pa svi kijamo i plačemo!

Ne može se svako “izvini” zamijeniti sa “hvala”, ali veliki broj njih može. Takođe, puno “izvini” možeš potpuno da izbaciš. Ne izvinjavaj se nikad nikome zbog toga kako izgledaš jer to nikoga ne ugrožava i apsolutno nikoga se ne tiče što ti ne nosiš šminku ili si u trenerci. Nema potrebe da se izvinjavaš zbog postupaka drugih ljudi, nema što tebi da bude neprijatno ako je neko drugi ispao grozan. Ne izvinjavaj se zbog toga što nešto misliš. Ne izvinjavaj se zbog svoje kuće, djece, partnera, auta, stanja na računu, hrane koju jedeš. Ne izvinjavaj se što ti se neko ne sviđa, ne moraju svi da ti se svide. Ne izvinjavaj se što moraš da piškiš, što te grebe grlo, što te boli glava. Jednostavno izbaci to malo “izvini” koje je svuda postalo uzrečica, nema potrebe za tim. Znaš li koliko ćeš se samo bolje osjećati jednom kada prestaneš sa tim!

I umjesto ponekog “izvini” ubaci “hvala” kad god ima prostora za to.

 

Ako želiš da uneseš više zahvalnosti u svoj život i tako povećaš stepen životnog zadovoljstva, pridruži se mom izazovu na Facebooku i Instagramu – svakodnevno fotkaj nešto zbog čega toga dana osjećaš zahvalnost i podijeli sa svima koristeći hashtagove #raspetljajse i #66danazahvalnosti. Više o izazovu pročitaj ovdje.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

Izazov – 66 dana zahvalnosti

 

Većina ljudi koji mi se jave za koučing imaju potrebu da žive srećnije i smirenije. Ovo je tako univerzalna ljudska stvar, i u kojoj god fazi života da se nalazimo, još malo sreće i mira bi nam dobro došlo. Tehnika i alata za ovo ima zaista jako puno. Kroz rad na sebi učimo da ne možemo uvijek letjeti od sreće i da su sve emocije koje doživljavamo sastavni dio našeg iskustva. Veliki sam protivnik svih pravaca popularne psihologije koji pokušavaju da uvjere ljude da mogu uvijek i stalno da budu srećni, samo ako se dovoljno potrude da misle pozitivno. Ovo je jednostavno netačno i veoma nekorisno – za nas je dobro i zdravo da proživljavamo najširi mogući spektar emocija i da učimo da se nosimo sa njima. Pa ipak, postoje neke stvari u našem stavu koje nam pomažu da se lakše nosimo sa izazovima. Jedna od njih je vježbanje zahvalnosti.

Zahvalnost je pitanje stava prema životu i ona se vremenom uči. To je sposobnost da cijenimo život i svakodnevicu uprkos tome što stvari nisu bile savršene i što nije sve teklo po planu. Istraživanje koje je još 2002. godine sprovedeno na 676 ispitanika jasno pokazuje da ljudi koji svakodnevno praktikuju zahvalnost imaju zdravije mehanizme nošenja sa problemima, rjeđe pate od depresije i anksioznosti, manje se vezuju za materijalne stvari, subjektivno ocjenjuju da žive srećnije, imaju razvijeniju empatiju, manje osuđuju, lakše sklapaju prijateljstva sa nepoznatim ljudima, lakše sarađuju sa ostalim članovima tima, rjeđe upadaju u konfliktne situacije i pokazuju karakteristike optimističnih osoba.

Da postoji neka pilula koja bi mogla da nam omogući sve ovo bez ikakvih neželjenih pojava, to bi vjerovatno bio najprodavaniji lijek u svijetu i svi bismo ga svakodnevno pili. Ovako, pošto se zahvalnost ne pije ujutro i uveče sa malo vode, nije nam baš jasno šta treba da radimo.

Tokom mog besplatnog e-kursa „Deset koraka do uspjeha“, jedna lekcija je bila posvećena zahvalnosti. Toga dana sam dobila dosta mejlova u kojima ste mi pisali kako vježbate zahvalnost par dana i onda samo prestanete jer jednostavno nemate naviku, i za čas se vratite starim obrascima.

U prosjeku, potrebno je 66 dana da se neka nova navika usvoji kao automatsko ponašanje. 66 dana idi redovno pješke na posao umjesto kolima, i to će ti postati normalno i prirodno. Ili 66 dana se fokusiraj na to da piješ veće količine vode dnevno, i uskoro ćeš po automatizmu ustajati da dopuniš čašu.

Isto tako, 66 dana svakodnevno vježbaj zahvalnost i ona će postati prirodni i sastavni dio tvoje svakodnevice.

Ove jeseni, hoću da ti pomognem da se raspetljaš. Prihvati izazov i zajedno sa mnom svakodnevno objavljuj na Instagramu ili Facebooku po jednu fotografiju nečega zbog čega toga dana osjećaš zahvalnost.

Koristi hashtagove #raspetljajse i #66danazahvalnosti, potraži me na Instagramu pod imenom @smartchange.me ili me prati na Facebooku i pridruži se zajednici koja se raspetljava i unosi zahvalnost u život. Uz moju pomoć i podršku uvedi novu dobru naviku i do kraja godine napravi promjenu koja će se odraziti na cijeli tvoj život.

Izazov počinje od ponedjeljka, 16. oktobra i stvari na kojima sam ja zahvalna ćeš moći da pratiš na mojim Instagram i Facebook nalozima. Raspetljaj se!

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

 

P&O: 7 stvari koje treba da zna svakog ko pokušava da preboli nekog

Zdravo Jelena,

Ne bih ni da dužim priču ni da previše objašnjavam… Moje pitanje je vrlo jednostavno (i otrcano) – kako preboljeti nekoga poslije rastanka?

M.

 

Prvi put sam bila onako isprave zaljubljena u gimnaziji. Jao, kad se sjetim telefonskih poziva od po 3 sata i planova kako ćemo obići svijet jednog dana. Tada je „zauvijek“ imalo neku posebnu težinu u mom životu, i kada smo raskinuli bila sam iskreno tužna. Danas kada razmišljam o toj šesnaestogodišnjakinji koja kroz suze objašnjava drugaricama kako više nikad nikoga neće voljeti, smiješno mi je. Imam potrebu da je trgnem, da joj kažem da ono pravo, najbolje i najljepše tek slijedi.

Od tada do danas, nekoliko puta sam bila ponovo ta šesnaestogodišnja djevojčica koja misli da neće preživjeti svoje ljubavne muke. Jednom me je prošlo brzo. Jednom nisam uopšte plakala. Jednom je bilo baš strašno, toliko strašno da sam iskreno mislila da je nemoguće da se to preboli. A onda sam preboljela.

Na koučingu redovno gledam slomljena srca. Nekad zajedno sa svojim klijentima prolazim kroz njihove rastanke i razvode, nekada dođu kod mene pošto je sve gotovo ali ne znaju kako da nastave. I sa svima njima najiskrenije empatišem – emotivna patnja je duboka, bolna i uporna, isto kao i fizički bol. Dolazi iznenad, bez plana, ne znš koliko će da ostane, onda ode, misliš da je prošlo, samo da bi se opet odjednom vratilo. Bez logike, bez reda i bez ikakvog smisla.

Pravila za prebolijevnje nema. Kod svakoga je ovaj proces drugačiji. Ipak, postoji nekoliko stvari koje bi mogle da budu univerzalne i za koje sam sigurna da će ti biti od pomoći.

  1. Neko vrijeme treba da patiš. Znam da ti ovo možda zvuči besmisleno jer si mi pisala baš zbog toga što ne želiš da patiš, ali ovo je neophodno. Bez tugovanja, nećeš moći da nastaviš. Pa i sama riječ „preboljeti“ znači da pustiš da te nešto boli toliko dok ne prođe. Svako pati na svoj način i ti treba da nađeš svoj. Dozvoli sebi i da plačeš i da budeš tužna i da ne budeš okej. Tuga je zdrava rekacija, potpuno prirodna i ona nam pomaže da sastavimo rastavljene djelove i onda krenemo dalje.
  2. Prijateljstvo poslije raskida uglavnom nema nikakvog smisla. Znam da su mišljenja na ovu temu različita, ali ja smatram da održavanje prijateljstva otežava proces prebolijevanja. Ako si sa nekim bila u vezi, vi niste bili prijatelji nego partneri i ovako velika promjena vrste odnosa je vrlo konfuzna, naročito ako emocije još uvijek postoje. Ako i dalje voliš bivšeg, onda to nije iskreno prijateljstvo jer jedna strana čezne za vezom. Za mene, izuzetak od ovoga pravila su veze koje su se spontano prekinule zbog toga što su obje strane shvatile da gaje prijateljske a ne partnerske emocije. U tom slučaju, prijateljstvo može da bude održivo jer niko nikoga ne treba da preboli. Zdrav prekid svake vrste odnosa ti daje prostora da preboliš onako kako je tebi najudobnije i da u miru formiraš nove odnose sa novim ljudima.
  3. Razgovaraj sa drugima, ali o sebi, ne o bivšem. Vrlo je lako upasti u zamku pretresanja svih mana bivšeg partnera i beskrajnog prepričavanja šta je on rekao ili uradio. Iako je veoma važno da pričaš sa ljudima jer kroz razgovor fenomenalno slažemo stvari u svojoj glavi, važno je da ti razgovori budu o tebi, ne o njemu. Kako se ti osjećaš? O čemu ti razmišljaš? Šta ti želiš u budućnosti? To su teme koji su ti mnogo korisnije od toga šta on radi, sa kime provodi vrijeme, šta je lajkovao na Facebooku.
  4. Komunikacija u 3 ujutro nije dobra ideja, nikad. Iz nekog razloga, uveče smo mnogo slabiji na ideju jednog poziva koji bi razjasnio sve, ili jedne poruke polu-patetičnog sadržaja kojom ćemo poentirati. Nemoj inicirati komunikaciju kasno uveče, tada umor čini svoje, pa budemo još razdražljiviji i uglavnom kažemo stvari zbog kojih nam ujutro bude još gore. Nemaš ništa važno da mu kažeš, sve ste rekli što je trebalo da kažete, odmakni se od telefona.
  5. Kraj je često veoma glup i nećeš imati osjećaj da je poglavlje zatvoreno. Vjerovatno se niste rastali filmski dirljivo, uz zagrljaj, pošto ste jedno drugom na lijep način rekli sve što ste imali. U realnom životu, ljudi se ne rastaju tako. Često kraj nije smislen, ne stavi se tačka na i, i jako puno toga ostane nejasno, nedorečeno i neobjašnjeno. Pomiri se sa tim da krajevi prosto često izgledaju tako. Zaokruživanje priče treba da potražiš u sebi, a ne u partneru i nemoj da očekuješ da će ti on dati ono što ti je potrebno da nastaviš dalje. Neće, nikad niko nikome nije, to je samo mit.
  6. Nijedna dobra veza se ne završi raskidom. Znam da ti je ovo vjerovatno bolno, ali ako ste raskinuli, to je zbog toga što odnos nije valjao. Da je valjao, ne biste ga prekidali. Nemoj idealizovati prošlost sa nekim jer je očigledno bilo daleko od idealnog. Očajnički pokušaji pomirenja neće promijeniti to što nije valjalo u vašoj vezi. Ljudi se ne mijenjaju tek tako. Ako je bio ljubomorni seronja dok ste bili zajedno, biće ljubomorni seronja i ako se pomirite.
  7. Ustani i uradi nešto. Šta god. Potraži pomoć ili izađi u provod ili prihvati novi projekat na poslu ili volontiraj u nekoj organizaciji ili kreni na kurs stranog jezika ili organizuj žurku ili pođi kod babe na palačinke ili idi operi auto ili… Postoji milion stvari koje možeš da radiš i nad kojima možeš da imaš kontrolu. Bukvalno bilo šta je bolje od toga da provodiš dane utučena u kući. Znam da je teško. Ali isplači se, onda se umij i pođi negdje. Život se nastavlja, daj mi šansu da bude bolji nego ikad.

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.

 

Ponedjeljak: Ko krade tvoj život?

 

Još samo pet minuta. Od sjutra ću. Imam kad, rok je za 15 dana. Od Nove godine, sigurno. Ma, ima vremena! A ima li ga? Odnosno, to baš i nije pravo pitanje, naravno da ima vremena, uvijek ga je bilo i uvijek će ga i biti. Preformulisaću pitanje – imaš li ti vremena? I kako uopšte provodiš svoje vrijeme?

Kad sam bila dijete, bili su veoma popularni filmovi o budućnosti. Kreativni režiseri su nam servirali svoje vizije života poslije 2010. godine. Sjećam se da je za mene to bila toliko daleka budućnost da sam se pitala ima li smisla uopšte razmišljati o tome. Onda sam trepnula tri puta, i eto me u 2017. Bukvalno je toliko brzo prošlo.

Prije par dana sam bila gost na jednoj fenomenalnoj radionici o upravljanju vremenom. Radionicu je vodila Milica Stojanović u Rise Up trening centru u organizaciji HR Partners. Trening je počeo tako što nas je Milica pitala šta je vrijeme. Stvarno, šta je vrijeme? Na nekoj velikoj vremenskoj liniji cijelog univerzuma, moj život je mikroskopska tačkica. A za mene, moj život je svo vrijeme koje postoji. Sve ono prije i ono poslije nije važno. Ne zbog toga što sam samoživa i vjerujem da se svijet vrti oko mene, nego zbog toga što ne mogu da upravljam SVIM tim vremenom, mogu da upravljam samo svojim vremenom na ovoj plavoj planeti. I zbog toga je umijeće upravljanja vremenom zapravo umijeće upravljanja životom.

Ako je vrijeme jednako život, na šta ti trošiš svoj život? Kome puštaš da ga krade? Dugim i dosadnim sastancima, telefonskim pozivima bez ikakvog smisla, čišćenju kuće i onim svadbama na koje ti se nije išlo a moraš jer imaš obavezu?

A šta je sa tobom, kako ti sebi kradeš život? Brigom i strahovima, ponavljanjem starih beskorisnih obrazaca, negativnim stavom, inatom i ljutnjom, odlaganjem, čekanjem da on prvi nazove, da se ona prva izvini, da se završi još jedna epozida serije. Ili ga kradeš sebi na poslovima koje ne voliš, u planovima koje se nikad ne usudiš da realizuješ, u iluziji da imaš kad, u nesposobnosti da kažeš drugima „ne“, u vječitom zadovoljavanju tuđih potreba?

Ovo je važno jer ovo nije pitanje vremena, ovo je pitanje života. Da li imaš života za sve ovo?

U petak sam tokom radionice shvatila da ja više nemam života sa neke stvari. Nemam života da idem na kafe na koje mi se ne ide. Nemam života da vrtim filmove o onome što je nekad bilo i da živim u prošlosti. Nemam života da pristajem na manje od onoga što zaslužujem, za šta sam radila i u šta sam ulagala sebe. Nemam života za površne odnose. Nemam života za ogovaranja, spletkarenja i bavljenja drugima. Nemam života da se pravdam i objašnjavam, da pokušavam da se uklapam u tuđe šablone, da igram kako drugi sviraju. Nemam života za strah. Nemam života za nezadovoljstvo. Nemam života za osrednjost.

Dobro pogledaj na šta trošiš svoje vrijeme. Svaki minut se broji. I ovog ponedjeljka pokušaj da pratiš na šta ti je otišlo vrijeme. A onda pred spavanje postavi sebi pitanje – imam li ja života za ovo? Ako je odgovor negativan, možda je vrijeme da nešto promijeniš…

 

Ukoliko želiš da zakažeš individualni koučing sa mnom u Podgorici ili preko Skype-a, piši mi na jelena@smartchange.me 
Ilustracija i tekst su autorski rad Jelene Marković. Zabranjeno je kopirati sadržaj sa ove stranice bez dozvole autora.